POČELA ŽETVA PŠENICE KOJA SE MESECIMA ČUVA ZA SVETI HLEB: Jevrejski običaj u kojem se i najmanja greška ne prašta, a svaki korak ima strogo pravilo

Na izraelskim poljima svake godine u ovo vreme počinje jedan neobičan posao. Pažljivo se žanje pšenica koja neće završiti u običnim pekarama niti na tržištu, već će mesecima kasnije postati maca – beskvasni hleb koji Jevreji jedu tokom praznika Pesaha. Ali nije reč o bilo kakvoj maci. Ova pšenica namenjena je za takozvanu „šmura macu“, koja se u ultraortodoksnim jevrejskim zajednicama smatra posebno svetom.

Sve počinje mnogo pre nego što se brašno samelje ili testo zamesi. Sama reč „šmura“ znači „čuvana“ ili „nadgledana“, a upravo se na tome zasniva čitav običaj. Jevreji veruju da pšenica za ovu macu mora biti pod strogim nadzorom još od trenutka žetve, kako nijedna kap vlage ne bi izazvala fermentaciju.

Stroga pravila od njive do mlina

Zato se žetva obavlja isključivo tokom suvih letnjih dana. Zrna se odmah pregledaju, a zatim se skladište i ostavljaju da se suše mesecima, često sve do Hanuke. Tek tada počinje priprema za mlevenje brašna. Čak i tada ništa se ne prepušta slučaju – rabini proveravaju mlinove, cevi i opremu, vodeći računa da nigde nema tragova vlage.

Nekome sa strane sve to može delovati preterano strogo, ali iza svakog pravila krije se duboko simbolično značenje. Pesah je praznik kojim Jevreji obeležavaju izlazak iz egipatskog ropstva. Prema biblijskom predanju, jevrejski narod je tada morao da ode toliko brzo da testo nije stiglo da naraste. Upravo zato se tokom praznika Pesah jede beskvasni hleb – kao podsećanje na bekstvo iz Egipta i put ka slobodi.

Hleb koji nastaje za manje od 18 minuta

Posebno mesto u toj tradiciji ima ručno pravljena maca. Iako danas postoje fabrike koje je proizvode u ogromnim količinama, ultraortodoksne zajednice i dalje insistiraju na starom načinu pripreme. Testo se mesi, razvlači i peče za manje od 18 minuta, jer prema jevrejskom verskom zakonu posle tog vremena postoji opasnost da počne fermentacija.

GIL COHEN-MAGEN / Sipa Press / Profimedia

 

U pojedinim pekarama u Jerusalimu i Bnei Braku čitav proces više liči na verski obred nego na pravljenje hleba. Dok rade, ljudi izgovaraju molitvu „Lešem micvat maca“ – „Za ispunjenje zapovesti o maci“. Na taj način i samo mešenje testa postaje deo verskog rituala.

Mnogi koji prvi put probaju šmura macu kažu da je suva, tvrda i sasvim drugačija od hleba na koji su navikli. Ipak, vernicima njen značaj nema mnogo veze sa ukusom. Na društvenim mrežama i forumima često pišu da u njoj osećaju „ukus tradicije“ i podsećanje na vekove opstanka i raseljavanja jevrejskog naroda.

U vremenu industrijske proizvodnje hrane, ovaj običaj deluje gotovo nestvarno. Pšenica koja se leti žanje na izraelskim poljima mesecima se pažljivo čuva kako bi sledećeg proleća postala jednostavan beskvasni hleb. Ali upravo u toj jednostavnosti leži njena posebna vrednost. Za milione Jevreja širom sveta maca nije samo deo praznične trpeze, već živo sećanje na istoriju, veru i slobodu.

Od drevnog Talmuda do modernih ceremonija: lomljenje stakla krije simbole radosti, opasnosti i neuništive veze.

Od čišćenja kuće i posta prvorođenih do obredne večere koja pripoveda izlazak iz Egipta – običaji Pashe kriju slojeve značenja koje mnogi ne poznaju.

Iako većina jevrejskih autoriteta smatra da je pirsing ušiju prihvatljiv, pitanje postaje znatno složenije kada su u pitanju drugi delovi tela.

Od biblijskih priča do savremenih platformi, šiduhim (provodadžija) pokazuje kako se vera, porodica i potraga za partnerom prepliću u sistemu u kojem se svaka veza vidi kao više od slučajnosti.