NEZAUSTAVLJIVA: Jovana Maksimović je primer čelične volje i ljubavi za životom

Šta zna želja šta je nemoguće, nema boljeg uvoda za priču o Jovani Maksimović (22) iz Kragujevca. Ova devojka, koja od rođenja ima cerebralnu paralizu, u kolicima je i otežano priča, završila je osnovnu školu s prosekom 4,98, kao odlična učenica je završila i kragujevačku gimnaziju, društveni smer, a potom upisala Akademiju strukovnih studija u rodnom gradu. Sve u roku. Danas je na prvoj godini master studija u Trsteniku, smer informatika. Ide na plivanje tri puta nedeljno, druži se, voli da provodi vreme napolju i malo je danas stvari koje ne može samostalno da uradi. Kako? Njena čelična volja i ljubav prema životu i obrazovanju, plus majčina podrška.

Dragan Kadić

Koračanje kroz obrazovni sistem

Za priču o Jovani sam saznala nedavno, od jednog od njenih profesora na master studijama. Pričali smo o projektu naše kompanije „Medijska mreža“ – „Priče o pravim vrednostima“, talentovanoj i inspirativnoj deci koja će biti predstavljena javnosti, kad je pomenuo nju:

– Znaš li da mi imamo devojku, studira kod nas, koju je na upis doveo brat – dete, osnovna škola, da bi joj pomogao oko kolica po autobusima (do Trstenika). Ona ima cerebralnu paralizu. Svi je hvale, devojka je, stvarno, za primer.

I jeste. Tog dana, uzgred, kada smo radile intervju u Kragujevcu, na razgovor ju je doveo isti taj divni brat – Dimitrije.

– Meni je kretanje okej, po kući sve mogu sama, samo van kuće… Uvek mora neko sa mnom, ili brat ili mama. Aktivna sam baš, idem na plivanje, tri puta nedeljno, trudim se da ne stajem, preko leta, iskreno, kuću jedva vidim – objašnjava mi Jovana.

Cerebralna paraliza joj je dijagnostikovana po rođenju, kao mala je išla u Beograd, u banju (terapije i vežbe), što joj je mnogo značilo.

– U Beogradu su me baš izvukli, podigli, osposobili. Banja isto. Mnogo mi je značila, sad, eto, to plivanje – nastavlja.

Dragan Kadić

U osnovnu školu je išla redovno, pratila je nastavu i radila sve kao i ostatak odeljenja.

– Bila sam izuzeta samo od pisanja, testovi su mi bili po principu zaokruživanja, povezivanja, podvlačenja, ali gradivo je bilo isto kao i ostatku odeljenja. Imala sam asistenta svih osam godina. Završila sam osnovnu školu s prosekom 4,97 ili 4,98. Potom sam upisala Drugu kragujevačku gimnaziju, društveno-jezički smer. Tamo mi je bilo prelepo, prelep period. Razredna mi je bila divna, stvarno divna žena, zove se Gordana Stevanović. Sve je učinila što je bilo do nje, gledala je da izađe u susret svemu. I srednju sam završila kao odličan đak – priča Jovana.

PROČITAJTE JOŠ: EVO KAKO DA PRIJAVITE SVOJE HEROJE: Priče o pravim vrednostima – prijave su otvorene!

Kraj srednje škole za Jovanu nije bio i kraj obrazovanja. Uvek je znala da želi da studira, međutim, tada se prvi put susrela i s nemogućnošću da ono što zaista voli, što joj je bilo prva želja, može da upiše – Medicinski fakultet.

Dragan Kadić

– Prvo sam želela medicinu, međutim, nisam to mogla zbog prakse. Po ceo dan bih bila u bolnici ili na fakultetu, a ja to ne mogu. Meni treba i odmor. I igrom slučaja saznam za Akademiju strukovnih studija, koja je malo dalje od moje kuće, i tu se upišem, smer informatika. Studije su trajale tri godine i taj period pamtim, takođe, kao prelep. Imala sam predavanja jedan na jedan, sve sam mogla da pitam, šta god me je zanimalo.

– Bili su maksimalno korektni i posvećeni, zaista jedan divan period mog života – ističe Jovana.

Privatna arhiva

Ipak, i posle završetka akademije, odlučila je da krene dalje. Šta ju je motivisalo da nastavi?

– Motivisalo me je bolje sutra. Master je u Trsteniku, ali su mi predavanja onlajn i onda sam bila – zašto da ne. Ovde kod nas (Kragujevac) nema master. Isto je to Akademija strukovnih studija, samo odsek u Trsteniku. Master je isto u oblasti informatike. Sada sam na prvoj godini i ide okej – navodi ova hrabra devojka.

I planovi za budućnost su kod Jovane vrlo jasni i precizni:

– Volela bih da radim nešto konkretno, u mojoj oblasti. Volela bih da radim i u gradu (gradska uprava), neki siguran posao, pre svega, da bude, ali, opet kažem, o tom-potom, ima još vremena.

Ništa bez mame

Naredno pitanje se nameće samo – gde prolazi inspiraciju za svu tu snagu, ko joj je najveća podrška?

– Mama! Mama uvek, mama za sve. Uvek je tu, kad se radujem, kad nije sve okej, mama mi je najveća podrška. Kad mi dođu ispiti, padnem u daun, mama je tu da me izgura. Ona me je gurala za sve, onda sam mentalno ojačala. Većina ljudi me pita da li mi je teško, ali nije, nije mi teško palo studiranje i gradivo. Mnogo mi pomaže i mlađi brat Dimitrije, on ima 14,5 godina, osmi je razred – priča Jovana, kao i da uz Dimitrija ima i još jednog mlađeg brata od tri godine, kao i sestricu od godinu i po dana.

Privatna arhiva

I tako dolazimo do starta priče, devojke koju je mlađi brat doveo autobusom u drugi grad na upis.

– Da, išli smo on i ja. Imali smo autobus do Kruševca, pa odande do Trstenika. To putovanje je trajalo otprilike oko tri sata. To je bilo ove godine. Dimitrije mi pomogne da uđem u autobus, a kolica zbrinu vozači. Opet kažem, imam ja motorna kolica, ali, nažalost, u većini slučajeva moram s njim svuda i on mi stvarno, stvarno mnogo pomaže. Na akademiji u Kragujevcu nije bila rampa (za kolica) i dođem s bratom do stepenica, pa polako do kabineta. On me uhvati za ruku i onda polako hodam – ističe Jovana.

Razmišljanja tipa „što ja ne mogu ovo ili ono“ davno je prevazišla.

– U suštini, samo gledam šta mogu i ne stajem. Bukvalno ne stajem. Ima dana kad me mama pita: „Dobro, je l’ imaš ti kuću“ – priča Jovana kroz smeh.

Lična karta

Dragan Kadić

Ime: Jovana

Prezime: Maksimović

Godine: 22

Obrazovanje: Akademija strukovnih studija, master studije

Interesovanja: Učenje, plivanje

Gde sebe vidi: U poslovima informatike, gradska uprava grada Kragujevca

U Beogradu su me

osposobljavali od početka

– Mogu sama da jedem, ali mama mora da mi sipa obrok, to ne mogu. Ne mogu sama da sredim kosu, vežem pertle i izađem iz kuće ako niko nije tu jer ne mogu da zaključam. Zapravo je vrlo malo stvari koje sama ne mogu da uradim – objašnjava Jovana, kao i da su stručnjaci iz Beograda odigrali ključnu ulogu u njenom osposobljavanju:

– Pamtim da sam uvek sve radila sama, osposobljavali su me za to od početka.

Trotoari nemaju prilaz,

moram da se krećem ulicom

I dok za životnim snovima grabi, u svakodnevnom životu ipak postoje određeni izazovi.

– Prvo trotoari. Imam motorna kolica i uglavnom moram da idem po ulici jer ili nema prilaza ili je trotoar pun automobila.

PARTNERI PROJEKTA

Kompanije „Imlek“, „Hemofarm“ i „Banka Intesa“ prepoznale su značaj inicijative „Priče o pravim vrednostima“ kao platforme koja promoviše odgovornost, solidarnost i autentične društvene vrednosti. Njihova podrška potvrđuje posvećenost negovanju vrednosti koje doprinose razvoju zajednice i isticanju pozitivnih primera koji inspirišu.