Danas, kada Srpska pravoslavna crkva proslavlja Svetog Justina Popovića, u njegovom liku prepoznajemo ne samo jednog od najdubljih duhovnih mislilaca našeg naroda, već i svedoka istine koji je kroz život nosio krst vere u teškim i burnim vremenima. Njegov put – od dečaka Blagoja iz Vranja do svetitelja Justina Čelijskog – put je prepun iskušenja, učenja, svedočenja i hrabrog stajanja u odbranu pravoslavlja.
Rodio se na Blagovesti, 6. aprila 1894. godine, u porodici svešteničkog porekla – otac Spiridon bio je crkvenjak, a majka Anastasija, žena tihe i postojane vere. Još kao dečak, Blagoje je pokazivao neobičnu duhovnu zrelost. Želja da se posveti Bogu planula je u njemu nakon tragične smrti brata Stojadina, kada je, ganut dubinom bola i osećajem večnosti, odlučio da sav svoj život posveti Hristu – i da kroz molitvu ostane blizu i Bogu i svom bratu.
Njegova mladost bila je uronjena u molitvu, bogoslovlje i književnost – osobito u dela svetih otaca i Dostojevskog, čijim je stranicama otkrivao duhovne dubine ljudske duše. Ipak, njegov put nije bio lak. Prvi svetski rat zatekao ga je kao bogoslova; mobilisan je u „đačku četu“ i sa vojskom se povukao preko Albanije. U Skadru je zamolio patrijarha Dimitrija za monaški postrig i tada je rođen monah Justin.
Od tada, otac Justin je hodočastio kroz velike škole duhovnosti – od Petrograda, preko Pariza i Londona, pa sve do Atine. U Atini je i doktorirao, ali ga je prava duhovna škola čekala tamo gde malo ko želi da pogleda – u svakodnevnom susretu s patnjom, nepriznatom istinom i narodom koji luta između vera, ideologija i sumnji. Tokom godina predavao je u Karlovcima, Bitolju, Prizrenu, Beogradu, a pre svega – živeo ono što je govorio.
U njemu su se susretali mudrost uma i smirenost srca. Pisao je mnogo – njegova dela ostaju stubovi pravoslavne teologije 20. veka. Ipak, bio je više od teologa. Bio je molitvenik, duhovni otac, neumorni tragač za istinom koji nije ćutao ni kada su svi drugi ćutali. Oštro je govorio protiv konkordata, protiv političkih manipulacija verom, protiv moralne mlakosti – i u društvu i u samoj Crkvi. Njegovo pero, iako ponekad oštro, uvek je bilo pokretano ljubavlju prema istini.
Posle Drugog svetskog rata, kada je nastupilo vreme represije prema Crkvi, otac Justin se povukao u manastir Ćelije. Tamo, u tišini i pod neprekidnim nadzorom vlasti, proživljava najplodnije godine svoga duhovnog stvaralaštva. Njegove besede, tekstovi, komentari na Sveto pismo i žitija svetih – sve je to nastajalo pod prismotrom i pretnjama, ali u sili Duha Svetoga. Njegov život u Ćelijama bio je ispunjen sabranošću, smirenjem i nesebičnom ljubavlju prema monahinjama, vernicima i svim dušama koje su tražile svetlost.
Otac Justin nije bio samo veliki mislilac – bio je svetac među ljudima. Njegove reči bile su prožete suzama pokajanja i nadom u Vaskrsenje. Bio je duhovnik koji je znao da sasluša, da se moli za čoveka, da zaplače s onima koji plaču, ali i da podseti one koji spavaju – da Gospod dolazi.
Upravo na praznik Blagovesti 1979. godine, kada se i rodio, otac Justin je prešao iz ovog sveta u večnost. Kao da se simbolično njegov život zaokružio u tom blagoslovenom danu – danu kada je arhangel Gavrilo objavio Presvetoj Bogorodici radosnu vest o dolasku Spasitelja, danu kada se rađa nada celom svetu. U njemu je, kao u ikoni savremenog svetitelja, zablistala istina da svetost nije rezervisana za davna vremena, već da i današnji svet može rađati svetitelje – ako ih dovoljno traži i ako ih zna prepoznati.
Sveti Arhijerejski Sabor Srpske pravoslavne crkve prepoznao je svetost Justina Popovića i 2. maja 2010. godine svečano ga uvrstio u red svetih. Njegovo ime danas stoji pored imena Simeona Dajbabskog, Jovana Šangajskog, Nikolaja Velimirovića i svih onih koji su srce svoje dali Hristu.
Vernici ga danas ne pamte samo po knjigama, već po prisustvu svetlosti koju su osećali kada su mu prilazili. U narodu se za njega kaže da je bio „živi svetac“, a njegova duhovna deca, rasuta širom sveta, i danas svedoče da se iz njegovih dela čita istina, iz njegovog lika izliva mir, a iz njegovih molitava oseća prisustvo Carstva nebeskog.
Sveti Justine Čelijski, moli Boga za nas – da sačuvamo veru koju si čuvao, da volimo istinu koju si propovedao i da hodimo putem svetlosti kojim si ti išao – bez straha i bez kompromisa.
Božja ruka je uvek pružena, spremna da nas podigne, uteši i vodi, ali da bismo tu pomoć istinski osetili, potrebno je da mu se obratimo iskreno i sa verom.
Na nedavno održanom zasedanju Svetog arhijerejskog Sabora, arhijereji su, pored razgovora o savremenim izazovima, odlučili da u lik svetih budu pribrojani verni hrišćani iz naroda – jerarsi, sveštenici, monasi i mučenici koji su životom i stradanjem ostavili neizbrisiv trag.
U prisustvu patrijarha Porfirija, arhijereja i bogoslova, slava kapele Svetog Jovana Bogoslova na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu obeležena je uz dolazak čestice moštiju svetitelja, koji je bio i učitelj ovog svetog učilišta.
Taj neko ko se rodio sa porodičnim prokletstvom od pradede, čukundede, od njega se sklonio Bog. A kada se Bog skloni nastupa demonska sila koja tiraniše potomstvo, kaže otac Arsenije.
U sećanjima igumenije manastira Ćelije, susret sa budućim svetiteljem u detinjstvu odjeknuo je kao tih proročki glas. Njeno monaštvo i duhovno vođstvo u manastiru Ćelija, danas su blagoslov za mnoge vernike koji traže utehu i mir.
Ovaj mučenik je stradao tako što ga je otrovao filozof Kriskent.
Podvig mučeničkog episkopa iz rimskog doba i njegova neobična susretanja s anđelom svojevrsni su vodič vernicima kroz sumnju, patnju i nadu.
Pustinjak koji je zaustavio cara i predvideo njegovu smrt. Prepodobni Isakije ispovednik napustio je tišinu pustinje da bi stao u odbranu vere i istine pred vladarom koji je progonio pravoslavne.
Sveta Teodosija Tirska, koju Srpska pravoslavna crkva slavi 11. juna, svojim životom i čudesnim stradanjem pokazala je snagu vere koja ne zna za strah – i ostavila večni trag u duhovnom pamćenju hrišćanstva.
Na naučnom skupu u organizaciji Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Foči otvorena su najdublja pitanja hrišćanske teologije: da li arijanizam živi i danas, šta nas uči Sveti Sava i kako izgleda dijalog Jerusalima i Atine u vremenu razdvojenih svetova.
Ističe da je društvo zakazalo, kada je pristalo na takvu ucenu, novčani nedostatak – koji svojim radom moraju da nadomeste oba člana porodice.
Na ostacima hrišćanskog hrama iz VI veka služena je liturgija u okviru Dana Svetog Jovana Vladimira, a sabranje je obeležio dramatičan apel sveštenika zbog skrnavljenja svetog mesta koje propada pred očima svih.
U saopštenju objavljenom na veb stranici CER-a su naveli da su iz uprave sarajevskog „Svisotela“ u kojem je skup trebao da bude održan iznenada otkazali ranije rezervacije što su ocenili šokantnim.
U Kareji je obavljena rotacija članova Svete Epistasije, uz prisustvo visokih grčkih zvaničnika, dok se najavljena poseta premijera Micotakisa pretvara u priliku za otvorene kritike monaha zbog zanemarene seizmičke pretnje koja ugrožava Atos.
Poseta visoke delegacije ruske Dume Kosmetu 1994. godine donela je neobičan i dirljiv trenutak — prizor koji je šokirao i naučnika, nekadašnjeg komunistu i kosmonauta, ostavljajući dubok trag i podsećajući na neprekidno prisustvo Božje milosti u našoj istoriji i tradiciji.
U manastiru posvećenom Svetim Kozmi i Damjanu, na mestu koje je nekada bilo srušeno i zapaljeno, dešavaju se nepojmljive isceliteljske priče; tu, pod senkom minareta, Božija sila spaja ono što ljudski um ne može razumeti – muslimane i pravoslavce u tišini oproštaja i zajedničke vere u čudo.
POGLEDAJTE JOŠ:
„POZDRAVI SVETOG KNEZA LAZARA I KAŽI MU DA SE KANDILO VERE GASI NA NJEGOVOM KOSOVU“: Istorijski govor zbog kog su hteli da uhapse mitropolita Amfilohija
OD OVOG DATUMA U SRBIJI PRESTAJU PAKLENE VRUĆINE: Biće samo 8 stepeni, a RHMZ UPOZORAVA NA MOGUĆNOST OPASNE POJAVE
Otkazani pregovori SAD i Irana!