ZBOG SKANDALA U KATOLIČKOJ CRKVI – PREŠAO SAM U PRAVOSLAVLJE: Poznati američki novinar svojim svedočenjem uzburkao verski svet

SUSRET KOJI JE OSTAVIO OŽILJAK

Tokom hodočasničkog puta pape Jovana Pavla II u Svetu zemlju, Dreher je kao kolumnista lista New York Post pratio događaj i tom prilikom upoznao jednog od najpoznatijih američkih kardinala — Bernarda Lova. Tada ga je, kako kaže, obuzeo snažan osećaj pripadnosti.

— Kleknuo sam, celivao njegov prsten. Želeo sam da mu pokažem kako sam isti kao i on — dobar katolik, lojalan Crkvi. A onda sam saznao da je upravo on pokrivao mnoge sveštenike-pedofile. Sramota me je bilo ne zbog celivanja ruke, već zbog ponosa koji me je tada obuzimao.

Taj trenutak postaće simbol njegovog unutrašnjeg lomljenja.

„GUBIM ISUSA“ – PRELOMNA TAČKA

Kriza nije pogodila samo njega, već i njegovu porodicu. Njegova supruga Džuli jedne večeri je zaplakala i izgovorila rečenicu koja je promenila sve:

— Prvi put u životu osećam da gubim Isusa. Odlučili su da odu u pravoslavni hram — ne da promene veru, već da makar u tišini prisustvuju Liturgiji i poklone se Svetim Darovima.

— Kada smo došli na pravoslavnu Liturgiju, bili smo zapanjeni toplinom i jednostavnošću ljudi. Kod katolika sam se često osećao kao u fabrici za proizvodnju Svetih tajni. A ovde — kao kod kuće! — priča Drejer.

MIROPOMAZANJE I BOLNI RASTANAK

Dana 22. juna 2006. godine Rod Drejer i njegova porodica primili su miropomazanje i postali pravoslavci. Iako je taj čin bio duhovni vrhunac, bio je istovremeno i bolan rastanak sa Crkvom u kojoj je prvi put zavoleo Hrista.

— To je bio tužan dan za mene. Odlazak iz katoličke crkve boleo je. Ali znao sam da nema drugog puta. Odlučio sam da u pravoslavlju neću biti političar, već pokajnik — kaže on.

„GRANICA IZMEĐU DOBRA I ZLA PROLAZI KROZ LJUDSKO SRCE“

Jedna od najdubljih lekcija koju je Drejer poneo iz skandala bila je unutrašnja: shvatio je da se borba između dobra i zla ne odvija spolja, između „liberala” i „konzervativaca”, već u čovekovom srcu.

— Mislio sam da granicu između zla i dobra čini granica između pravednih biskupa i loših biskupa-liberala, a ispostavilo se da ta granica prolazi kroz srce svakog čoveka.

U pravoslavlju je, kaže, pronašao duhovnu tišinu, sabranost i poziv na pokajanje, koji mu je bio potreban da izleči unutrašnje rane.

OTVORENO O KRIZI HRIŠĆANSTVA U AMERICI

Dreher danas otvoreno govori o onome što smatra najvećom krizom savremenog Zapada — duhovnom prazninom. Po njegovim rečima, Katolička crkva u SAD gubi vernike, mladi ne poznaju veru, a pritisak rodne ideologije i LGBT lobija postaje sve izraženiji.

— Ako zakon bude u korist LGBT zajednice, crkve će izgubiti poreske olakšice i suočiti se sa ogromnim pritiskom. Ali veći problem od zakona je — kultura. Hrišćani će biti stigmatizovani zbog vere.

On ne govori iz pozicije političkog aktiviste, već čoveka koji je video kako izgleda kada Crkva izgubi sposobnost da govori istinu sa ljubavlju.

— Voleti čoveka ne znači blagosiljati ono što Gospod naziva grehom. Moj prijatelj je gej, ali pravoslavan, živi u apstinenciji i nosi svoj krst. Moj zadatak nije da ga osuđujem, nego da ga volim i podržavam.

NOVI BENEDIKTOV IZBOR

Dreher je autor knjige The Benedict Option („Benediktov izbor”), u kojoj poziva hrišćane da se vrate temeljima vere i grade čvrste zajednice koje mogu preživeti duhovne oluje modernog doba.

— Mi živimo u vremenu otpadništva od vere. Naša deca odrastaju u svetu koji je odbacio Hrista. Ako sami ne budemo imali veru u srcu, nećemo je moći preneti njima.

Inspiraciju je našao u liku Svetog Benedikta iz Nursije, monaha koji je na ruševinama Rimskog carstva sagradio duhovne stubove buduće Evrope. Dreher veruje da današnji hrišćani moraju uraditi isto: ojačati veru, zajednicu i porodicu.

„HRISTOS JE ŽIV – I TO JE NAŠA NAJVEĆA NADA“

— Gospod nije obećao da vrata pakla neće pobediti Ameriku, već Crkvu. Crkva će preživeti, ali pitanje je da li ćemo mi biti deo nje. Moramo podsetiti najpre sebe, a tek onda svet, na Hrista. Ako svet ne želi da čuje, ne smemo izgubiti veru.

Rod Dreher danas živi mirno i povučeno, u maloj pravoslavnoj zajednici u SAD. Njegova ispovest nije samo priča o raskidu sa jednom crkvom, već o čoveku koji je usred buke i skandala pronašao tihu svetlost Hristovu.

— Ne ponosim se time što sam sada pravoslavac. Samo sam zahvalan Bogu za Njegov veliki dar. Kao prosjak koji je dobio parče hleba.

U tišini ispunjenoj molitvom i zahvalnošću, prisećamo se deset bisera mudrosti pape Franje koji će i dalje grejati svet – podsećajući nas da vera spaja, raduje i vodi kroz tamu.

Četvorodnevni simpozijum u Vatikanu obeležio 1700 godina od Prvog vaseljenskog sabora: papa Lav XIV pozivao na jedinstvo i sinodalnost svih hrišćana, dok pravoslavni glasovi upozoravaju na opasnosti relativizacije vere i gubitka svetootačkog nasleđa.

Uprkos najavama o međunarodnoj i višejezičnoj proslavi Duhova, ispred berlinske većnice pojavio se mali broj vernika. Dok jedni govore o simboličnoj snazi zajedništva, drugi upozoravaju na sve dublji zamor ekumenske misije i gubitak vere u njenu svrhu.

U regionalnom centru Vest Jorkšira čitava zajednica odlučila je da krene putem apostolske vere – prva liturgija već je služena, a uskoro sledi čin sabornog krštenja 34 vernika.