Nema čoveka koji, kad ga pritisne muka, ne podigne pogled ka nebu. Kad strada telo, kad duša zaboli, kad se sve na što smo računali sruši — tada se, i oni koji su do juče verovali samo u sebe, sete Boga. Čovek tada traži Božju pomoć, čeka da mu Bog pomogne, da se nešto promeni, da se javi znak.
Ali, nije retkost da baš tada, u tim najtežim trenucima, u nama nikne osećaj da nas je Bog zaboravio. Molitve idu, dani prolaze, a ništa se ne menja. Tišina. Kao da se Bog udaljio, kao da ne vidi suze, ne čuje vapaje.
No, taj osećaj napuštenosti često nije Božje odsustvo, već posledica našeg stanja. Bog ne pritiče u pomoć uvek i odmah, jer zna šta se u nama dešava. Kad nas zaokupljaju strasti, nestrpljenje, samovolja — kad više želimo da on uradi ono što mi hoćemo, a ne ono što je po njegovoj volji, tada blagodat ne može da se nastani u nama. Ne zato što Bog ne želi da pomogne, već zato što nismo spremni da primimo njegovu pomoć.
Božja blagodat traži prostor čistote i smirenosti. Ako je u srcu metež, ako nas razdiru sumnje, strahovi i želje, onda dolazi do unutrašnjeg sukoba — duša bi da se preda Bogu, ali ne želi da se odrekne sebe.
Bog, koji nas voli, tada se povlači. Ne da bi nas kaznio, nego da nas sačuva — da bismo sami uvideli koliko smo podeljeni, koliko nam treba očišćenje i mir. I tek kad se čovek smiri, kad mu se namera pročisti i postane blaga, tada blagodat dolazi tiho, kao mir posle oluje.
O tome je jasno govorio Sveti Porfirije Kavsokalivit:
„Kada Bog projavi svoju blagodat, a mi nismo spremni da je primimo, zbog naših strasti, može nam se dogoditi zlo, jer se u nama javlja podvojenost. Božanska blagodat traži ono što je uzvišeno, dok nas strasti spustaju ka dole. U slučaju kada smo zalepljeni za strasti i želimo ih, ali hoćemo i božansku blagodat, tada se dešava strašni sukob u nama. Na taj način božanska blagodat se ne približava, zbog toga što nas voli i želi da sačuvamo ravnotežu i našu slobodu. Ali, kada imamo blage namere tada dolazi božanska blagodat!“
Jedan od najučenijih i najuticajnijih arhijereja Ruske pravoslavne crkve 19. veka ostavio je snažnu pouku o tome kako gubimo Božiju zaštitu kada napustimo temelje dobra.
Pravoslavni svetitelji i starci otkrivaju da usamljenost nije fizička odsutnost drugih, već praznina duše koju jedino Božja Milost može ispuniti, dok molitva i unutrašnji mir pretvaraju samoću u duhovnu snagu.
Po učenju pravoslavlja, ljubav nije nešto što čovek može sam proizvesti ili sačuvati bez zajednice sa Bogom.
Vaspitavati dete nije samo učiti ga da uspe, već ga naučiti da ostane smerno i u veri. Sveti Porfirije poručuje – lek je u molitvi, ne u pohvalama.
POGLEDAJTE JOŠ:
VIŠE NEMA IZGOVORA: Čukarički i Partizan imaju popravni posle neočekivanih poraza od drugoligaša!
PREŽIVELI IZ MASAKRA TUŽIO DRŽAVU I CETINJE ZBOG TRAJNOG INVALIDITETA! U telu mu se i dalje nalaze GELERI: „Činjenica da je danas živ je medicinski fenomen“!
VAŽNA INFORMACIJA ZA SVE VOZAČE: Potpuni preki saobraćaja sutra na ovoj deonici