ZAŠTO NIKAD NE SMEMO BACITI NI MRVICU HLEBA: Patrijarh Pavle o velikom grehu koji se masovno čini

U vremenu izobilja, kada su prodavnice pune, a trpeze bogate, hleb je postao nešto što se podrazumeva. Kupuje se usput, ostavlja da odstoji, zaboravlja u kesi i, neretko, bez mnogo razmišljanja završava u smeću.

Upravo u toj lakoći odbacivanja ogleda se jedna tiha, ali duboka duhovna kriza – zaborav koliko je hleb svetinja i koliko truda stoji iza svakog njegovog zalogaja.

U pravoslavnoj tradiciji hleb nikada nije bio samo namirnica. On je znak Božjeg dara i čovekovog rada, plod zemlje i znoja, molitve i nade. 

Hleb zauzima značajno mesto u Bibliji, služeći kao moćan simbol u Starom i Novom zavetu. Od prvog pomena u Postanju, gde Bog naglašava trud i borbu povezane sa zarađivanjem hleba, do Novog zaveta u Hristovom telu i krvi, hleb nosi duboko duhovno značenje.

U knjizi Postanja, simbol hleba je prepleten sa pojmom hrane i posledicama neposlušnosti. U Edemskom vrtu, Adamu i Evi je Bog zapovedio da ne jedu sa drveta poznanja dobra i zla. Međutim, namamljeni zmijom kroz koju deluje duh Sotone, podlegli su iskušenju i jeli su zabranjeni plod. Kao rezultat njihove neposlušnosti, izabačeni su iz Edenskog vrta i Bog je uz izrečena prokletstava Adamu, rekao i sledece:

„U znoju lica svoga ješćeš hleb dok se ne vratiš u prah.“

U Svetoj liturgiji hleb dobija svoje najuzvišenije značenje. Od prosfore, koja se sa molitvom prinosi, do Svetog pričešća, u kojem vernici primaju Telo Hristovo, hleb postaje most između neba i zemlje. Zato poštovanje prema hlebu nije samo socijalna ili moralna obaveza, već duhovni čin.

Danas, međutim, mnogi olako posegnu za kantom za otpatke, ne razmišljajući o tome da bacaju i plod tuđeg rada i Božjeg milosrđa. 

Zato je važno podsetiti se reči blaženopočivšeg patrijarha srpskog Pavle, koji je jednostavno i jasno opominjao:

„Eto, kako se olako baci parče hleba. A pre godinu dana neko je orao njivu, sejao, strahovao da mlade biljke ne izmrznu od mraza i čekao da padne sneg, koji će pokriti i zaštiti pšenicu. U proleće žito je raslo pod blagim sunčevim zracima. Pa, u leto, kad sazri, strepeo čovek hoće li pasti grad ili naići oluja i sav trud uništiti. Potom žito žnjeo po najvećoj vrućini, pa, nosio u mlin. Neko to brašno sa vodom mesio, i od testa pekao hleb. Da bi hleb došao na naš sto, potrebna je puna godina rada mnogih ruku i Božji blagoslov. Hleb treba poštovati.“

Crkva uči da čovek nije samo telo i psiha, već i duhovno biće koje čezne za smislom, ljubavlju i zajedništvom sa Bogom.

Patrijarh Pavle ni tada nije izgubio svoju blagost niti je dozvolio da ga nepristojnost uznemiri.

Ljubav je u hrišćanstvu postavljena kao temelj svega.

Formalnosti i spoljašnje prakse mogu dati okvir, ali samo iskrena veza sa Bogom i moralna doslednost čine veru potpunom i stvarno živom.