ZABORAVILI SU GA ČIM SE RAZBOLEO: Potresna ispovest UDOVICE Dragoslava Lazića na godišnjicu njegove SMRTI!

Danas se navršava godinu dana otkako nas je napustio Dragoslav Lazić, poznati scenarista i reditelj, čiji su filmovi i serije ostavili dubok trag u domaćoj kinematografiji. Njegova supruga, glumica Dragana Turkalj, evocirala je uspomene na zajednički život, ljubav dugu tri decenije, ali i njihovu decu – blizance Iskru i Lazara, koji su plod te ljubavi.

U emotivnom intervjuu za Blic govorila je o godini bez supruga, o tome kako su deca podnela gubitak i ko joj je pružio najveću podršku u teškim trenucima.

• Kako se danas osećate? Godina je brzo prošla…

– Pa, kako se uzme. Nekada mi se učini da je brzo, nekad je baš teško. Sada se zatvara jedan krug. Ta prva godina je, kažu, najteža, pa videćemo kako će biti kasnije.

• Dragoslav je imao velike planove. Koliko vam je nedostajao ove godine?

– Jeste, deci i meni veliki oslonac, velika podrška, naša snaga i ljubav. Teško je… Učimo se da živimo bez njega. Ponekad je to samo pokušaj, ali moramo da budemo hrabri. I on je bio hrabar. Tako učim i decu. Sećamo se nekih dana, gledamo često fotografije, snimke. Nekad bude lakše, a nekad, posle toga, još teže.

• Čini se da je njegovim odlaskom naša kinematografija mnogo izgubila?

– Dragoslav je imao još toliko planova. Ostali su iza njega i scenariji za seriju i za filmove. Ima jedan scenario za film o Kosovu, koji je izuzetno dobar. U njega je dosta uložio i verovao, druga je komedija, a što se tiče serije, ona je napisana u njegovom stilu. Priča koja opisuje današnje vreme, ali naravno sa akcentom na dobrotu, na ljude i na iskrenost. Mislim da je domaća kinematografija njegovim odlaskom mnogo izgubila zato što je on bio jedinstven po tome koliko je voleo običnog čoveka, seljaka, koliko je voleo da priča o njemu i da ga opisuje. Sećam se da je odlazio na slave, na dešavanja, pa čak i na sahrane i gledao ponašanje tih ljudi. Sve je zapisivao. Kasnije je to koristio da bi što bolje, iskrenije i autentičnije opisao svoje junake u scenarijima serija i filmova koje je snimao.

• Postoji li nada da će ti scenariji ugledati svetlost dana?

– Ja bih to volela, a verovatno i deca Dragoslava, i velika i mala, bi se složila sa tim. Mislim da je to vredno i da treba da ugleda svetlost dana i sa tim da se nastavi njegov put. Pa čak ako se ništa ne desi sada, možda kad ova mala deca porastu, možda bude nešto od toga.

• Razmišljate li da se vratite glumi?

– Za sada mi je najvažnije da budem posvećena deci. To mi je najbitnija uloga. Iskra i Lazar su sada u kritičnim godinama i potpuno sam se okrenula njima. Oni su blizanci, a Lazar je stariji dva minuta od Iskre i to mu je veoma važno. Sada je najvažnija uloga da budem dobra mama, da zadržimo našu malu porodicu na okupu, da oni postanu dobri ljudi, onako kako smo Dragoslav i ja planirali i videli u budućnosti. On je verovao da će živeti sto godina, ali onda ga je bolest pretekla u 87. godini. Stvarno je toliko toga planirao.

Foto: Goran Doljančević

• Dragoslava su, kažete, mnogi zaboravili kada se razboleo.

– Dragoslav je beskrajno voleo glumce i mnogima je davao prvu priliku. Moram da kažem da su Dragoslava zaboravili kada je bio bolestan, a kamoli sada kada ga nema. Ne mogu baš da se pohvalim da ga se nešto ljudi, pa čak i prijatelji, sećaju. Mogla bih samo da navedem novinara Draška Aćimovića, koji je redovno zvao, dolazio i obilazio nas. Čak me je obaveštavao kada će u svojim emisijama da pomene Dragoslava, da bude neki insert iz njegovog filma ili serije. On je jedan od retkih, kao i naša kuma, glumica Nađa Rodić, sa svojom porodicom. Oni su pružili deci i meni beskrajnu podršku i zaista nisu dozvoljavali da potonem. I kada mi je jako teško, Nađa doleprša kao neka dobra vila i prosto svojim stavom, ponašanjem i savetima, mi pomogne da isplivam.

• Da li vas je iznenadio takav stav većine prijatelja?

– Jeste, iznenadilo me je. Mislim, delimično, zato što kad god se nešto pričalo i pisalo da će se raditi, tada ljudi zovu, pa čestitaju Božić, Novu godinu… Kada se ništa ne piše da će se raditi – niko se ne javi. Tako da sam otprilike i naučena da će to tako biti, ali baš do te mere da nas svi zaborave, nisam očekivala.

• Jesu li vam se javila deca vaših kumova, Bate i Lule Živojinović?

– Nažalost, ne. Verovatno svako ima svoj život, svoje obaveze, probleme… Šta da se radi? Život ide dalje.

• Kako su se deca snašla nakon svega?

– Bilo je jako teško, izazovna godina. Oni su teško podneli kada im se tata razboleo. Godinu dana je bio vezan za krevet, a imao je i Parkinsonovu bolest. Deca su zaista teško podnela njegov odlazak. Svako je na svoj način to pokušavao nekako da nadoknadi – Iskra svojim crtanjem, pisanjem, a Lazar je preuzeo odgovornost kao neki veliki čovek, a tako mali. Nije im bilo lako. Ta nejaka mala pleća su stvarno morala da podnesu puno toga. Ipak su se tu našli naši rođaci, neki ljudi i zahvaljujući njima nismo bili u potpunosti sami. Ali je poražavajuća činjenica da ljudi toliko zaboravljaju i dobra dela. Makar da upute i jednu toplu reč, nismo mi očekivali bilo šta drugo.

Foto: INFO

• Iskra i Lazar su se okrenuli umetnosti i sportu?

– Oni idu u muzičku školu “Stanković”. Iskra svira klavir, Lazar harmoniku i peti su razred. Ona je onako baš posvećena umetnosti i čini se da je to bilo jako dobro u trenucima kada nam je bilo najteže. Imali su neke obaveze koje su bile, sada vidim, spasonosne. Imali su ljude koji su bili topli i iskreni prema njima, puni podrške, a tu mislim na profesore u školama, kao i na Lazarevog trenera u karateu. Znala sam da su na sigurnom, a to mi je mnogo značilo.

• Šta pomislite kada dođe veče i uspavate decu?

– Bila je jedna situacija kada mi je bilo jako, jako teško i nisam znala kako da se nosim sa tim. Onda sam ostavila decu kod kuće, otišla sam na groblje i zapalila sveću. Odnela sam i ruže iz našeg dvorišta koje je Dragoslav voleo. Zaplakala sam i rekla: “Dragoslave, zašto si me ostavio? Ovo je tako teško, ja ne mogu više.” A onda se iza drveta pojavio jedan zračak sunca koji je baš pao na moje lice i na te moje suze. To sam doživela kao neki znak da nisam sama, da nismo sami. Vrlo često se desi kad ujutru uključimo televiziju, da bude neka pesma iz njegove serije, neki insert iz njegovog filma ili ceo film na nekom kanalu, tako da to doživljavam kao povremene znakove da treba da budemo smireni i opušteni. Dragoslav je voleo život, verovao je u život, verovao je u dobrotu, ljude i nekako imam utisak da tako i treba da se nastavi. Vaspitavam decu da budu plemeniti, nežni, pažljivi, a to nije popularno danas. Ipak, mislim da je lepota u oku posmatrača i da će dobrota i ljubav spasiti svet. Tako ih učim i ne odstupam od toga. Koliko god je sada teško, nadam se da će biti bolje.

BONUS VIDEO: