VREME KAD JE S“KS BIO NEPRIJATELJ BROJ 1 NARODA I REVOLUCIJE! Kako je Zdenka nestala iz biografije!

Davorjanka Paunović, najveća ljubav Josipa Broza Tita, umrla je ubrzo po oslobođenju. Taman na vreme, rekli bi zluradi, jer se nikako nije uklapala u novi imidž maršala.

Stražar ispred Titovih vrata rekao mi je: „Možete ući, Tito vas čeka.“ Kad smo ušli u sobu, u njoj nije bilo nikoga. Iz susjedne prostorije čuli su se uzdasi i krici praćeni jakom škripom kreveta. Krici su postajali sve glasniji, a škripa kreveta sve jača. Izgledalo je da će se krevet raspasti, a osoba u jaucima izdahnuti. Rekao sam drugovima da izađemo van i prošetamo jer ko zna kada će sve to završiti. Nakon šetnje, zatekli smo u sobi krepkog i raspoloženog Tita. Pogledao je na sat i rekao: „Ne smeta što ste zakasnili, ja sam obavljao neke važne i neodložne poslove.“

Ovu ratnu anegdotu, koja se dogodila u Glavnom štabu NOV Jugoslavije, zabeležio je Franc Leskošek, slovenački partizan. I verovatno bi zvučala skaredno i senzacionalno da najbliži Titovi saradnici, oni koji su ga najbolje poznavali, nijednog trenutka nisu posumnjali u njenu istinitost.

Naime, najveći sin u istoriji naših naroda i narodnosti, kako su ga nazivali u posleratnom periodu, imao je dve najveće strasti – lov i žene. Čitavog života je bio okružen lepim ženama, ali mu je najveća ljubav, po mnogo čemu, i najzagonetnija, bila upravo učesnica ove anegdote Davorjanka Paunović, poznata i pod ilegalnim imenom Zdenka.

Vedrila i oblačila

Davorjanka je rođena u Požarevcu, 1921, u građanskoj porodici. Nije se dičila radničkim poreklom, ali je rano prihvatila revolucionarne ideje. Studirala je Filozofski fakultet u Beogradu, a savremenici su o njoj govorili da je reč o osobi izuzetne inteligencije i izrazitog samopouzdanja.

Komunističkoj partiji pristupila je veoma mlada i brzo se pokazala. Bila je pouzdan kadar, osoba od poverenja, neko kome se mogao poveriti i najdelikatniji zadatak.

Otprilike se tada počela zabavljati i s Jovom Kapičićem, crnogorskim revolucionarom i potonjim jugoslovenskim generalom, ali iako im je veza bila strasna i jaka, bila je prekratka. Ponajviše zbog toga što se u nju umešao neko važniji i perspektivniji.

O tome kako je ostao bez voljene devojke, sam Kapičić se jednom prilikom poverio prijatelju. Rekao mu je da je sve shvatio kada ih je, nakon Igmanskog marša, zajedno video u Foči, kako jašu na konjima. Maršal je zastao da ga pozdravi, ali je ona produžila, valjda joj je bilo neprijatno. Na to mu je prijatelj odgovorio da nema za čim da žali. 

– Ona je postala strašna osoba – rekao mu je:

Foto: ST/N. MANDIĆ

– Pred njom se niko ne usudi ništa reći, zbog nje danas padaju glave.

Nije bilo teško objasniti kako je bezmalo 30 godina stariji vođa revolucije osvojio mladu devojku. Dugotrajni boravci u skrovištima, stalna opasnost, izolacija od sveta i osećaj da se sutrašnji dan možda neće dočekati, sve je to stvorilo prostor za emotivnu vezu, koja se u drugačijim okolnostima, verovatno, ne bi ni dogodila.

Savremenici svedoče da se Tito uz Zdenku drugačije ponašao, delovao je povučenije, tiše, manje je pozirao… U njoj je pronašao razumevanje, ali i kritičko mišljenje.

Rečju, nije bila pasivna pratilja, bila je jak i ubedljiv sagovornik. I upravo je to najviše i smetalo njegovim drugovima, pre svega partijskom vrhu.

Milovan Đilas, Aleksandar Ranković i drugi verovali su da previše utiče na političke odluke, da filtrira informacije i da Tito prema njoj pokazuje slabost, koja ne priliči revolucionarnom vođi.

Bolest i smrt

Nesumnjivo da je ugrožavala razne ambicije ljudi iz Titovog okruženja, ali i neposredno uticala na političke odluke, što je i dovelo do toga da su mnogi poželeli da je sklone. Međutim, najdalje se stiglo samo do partijskog sastanka na kome je Davorjanka bila jedina tačka dnevnog reda. Na njihovu žalost, Tito je presekao: „Radite šta hoćete, ali ja bez nje ne mogu,“ rekao je, ustao i napustio sastanak.

Foto: Ustupljene Fotografije

Nakon oslobođenja par se suočio s novim iskušenjima. Tito je postajao državnik, simbol, figura čija je privatnost morala da bude strogo kontrolisana. U takvim okolnostima Zdenka je sve češće postajala teret. Ma koliko da je bila voljena, nije se uklapala u unapred zamišljeni okvir.

Osim toga, njeno zdravstveno stanje se naglo pogoršavalo. Tuberkuloza, bolest siromaštva i iscrpljenosti, sve više je uzimala maha. Lečena je u strogoj tajnosti, ali ni posebni uslovi nisu mogli da zaustave bolest. Umrla je već u maju 1946, u 25. godini, samo godinu dana nakon oslobođenja.

Savremenici svedoče da je Tito njenu smrt podneo nemo. Nije bilo javnog saopštenja, nije bilo govora, državne komemoracije… Ali je bilo nečeg drugog, nečeg što nije pokazao ni prema jednoj drugoj ženi, a to je želja da počiva u njegovoj blizini.

Davorjanka Paunović sahranjena je nadomak Belog dvora, na mestu koje je Tito lično odabrao.

Foto: Ustupljene Fotografije

Kasnije, kada se oženio Jovankom i počeo da gradi potpuno drugačiji imidž, Zdenkino ime počelo je da bledi, da nestaje iz zvaničnih biografija. Njena uloga svedena je na fusnotu, često bi bila i potpuno prećutana.

Podsećala je na vreme kada je Tito bio običan ratnik, čovek s uobičajenim strahovima, sumnjama i potrebom za bliskošću, a takve osobine nisu bile spojive s likom antičkog heroja, koji je trebao da preraste u mit. Zato su i sklanjani i potiskivani nepoželjni svedoci, bez obzira na to da li su bili živi ili ne. 

Ljubav Josipa Broza i Davorjanke Paunović nije bila bajka. Bila je kratka, opterećena okolnostima i osuđena na nestanak u trenutku kada je istorija zahtevala hladnoću i distancu. Ali upravo zato ona ostaje jedna od najautentičnijih epizoda u životu čoveka čije je ime decenijama simbolizovalo moć.

Bonus video