VLADIMIR TAGIĆ, REDITELJ SERIJE „SABLJA“, ZA SRPSKI TELEGRAF: Idiotske teorije zavere godinama prave haos! RECITE MI, ZAŠTO BI NEKA SLUŽBA UBILA ZORANA?

Veoma sam zadovoljan. Pre svega, zato što mislim da smo uspeli da jednom TV serijom ljude emotivno isprovociramo, da izazovemo u njima toliko snažnu emociju, što znači da ih se ono što su gledali tiče, da im je i dalje stalo i da smo pogodili pravo mesto unutar naše kolektivne duše.

Ovako je intervju za Srpski telegraf počeo Vladimir Tagić, jedan od reditelja serije „Sablja“, o kojoj se poslednjih dana u javnosti i te kako govori.

Sve nedoumice, medijske objave o tome po kome je građen koji lik, kao i koje scene su stvarne, a koje produkt mašte, Tagić je do detalja objasnio, ističući da je njemu i njegovom kolegi Goranu Stankoviću, koji je zajedno s njim kreator ove popularne serije, jedini cilj bio da se drže istine.

– Znali smo da će serija naići na snažan otpor, pre svega, od ljudi koji su, na ovaj ili onaj način, bili učesnici tih događaja. Ljudi koji se bune su, ponajpre, političari. Nismo želeli da pričamo s njima, brzo smo shvatili da oni reaguju isprovocirani dnevnopolitičkim sukobima koje imaju sada i ne mogu biti objektivni izvori. Svi ti ljudi su već mnogo puta ponavljali svoje mišljenje u raznim dokumentarcima i mi od njih ne bismo ništa novo dobili, osim što postoji opasnost da nas neko optuži da zastupamo stavove jednog ili drugog. Mi to nismo želeli, nismo želeli da nas iko optuži da radimo za bilo koga. Mi ne radimo ni za koga niti iko stoji iza nas. Radili smo beskompromisno i bez želje da se ikome dopadnemo. Radili smo onako kako nas je osećaj vodio. Malo sam ipak iznenađen da toliko nemaju sluha za nešto što je veće dobro od onog njihovog ličnog. Oni ne vide koliko je značajno da se ispriča priča o Zoranu Đinđiću i onome što on simboliše, a to je borba za bolje društvo, borba za bolju Srbiju. Njima je mnogo važnije kako su oni prikazani i da li smo ispoštovali neke sitne, uglavnom potpuno nebitne detalje. I onda seriju koriste za njihovo međusobno prepucavanje. Njihovi napadi na seriju zapravo manje govore o seriji, mnogo više govore o njima.

Kada govorimo o samom scenariju, jasno je da je cilj bio držati se zvanične istrage. Ko vam je u tome najviše pomagao i ko su vam bili ključni sagovornici?

– Cilj je bio držati se istine. Ne postoji zvanična i nezvanična verzija događaja. Postoji istina i postoje laži kojima se ovaj narod truje više od 20 godina. To su te idiotske teorije zavere koje služe da ljudima pomute um i dodatno stvore haos u ovom već dovoljno haotičnom svetu u kom živimo. U pitanju je klasična matrica: „Ubile su ga strane službe.“ To su pokušali da plasiraju i kada su pobijeni ljudi na Ibarskoj magistrali i za razna druga zlodela. Ja bih da postavim jednostavno pitanje: „Zašto?“. Zašto bi neka strana služba ubila Zorana Đinđića? Na našu veliku žalost, vlast u rukama Zorana Đinđića nije bila dovoljno snažna da bi on predstavljao takvu opasnost za neke misteriozne strane službe i njihove planove. Ako žele da sprovedu svoj plan, te neke službe, 2003. u Srbiji, treba samo da sačekaju dve godine. Podsetiću vas da je Zoran Đinđić, pre nego što je ubijen, bio izuzetno nepopularan političar u Srbiji, da je njegova stranka u tom trenutku imala oko 5% ili 6% glasača i da su velike šanse da bi on na sledećim izborima, za dve godine, vlast izgubio. Što se ključnih sagovornika tiče, to su pre svega ljudi koji su radili na tom slučaju, koji se vode činjenicama, a ne ličnim, ostrašćenim stavovima. Oni su nam pomogli, objasnili kako je ta policijska akcija tekla, šta su bili ključni momenti, kako su saznavali neke činjenice, kako dolazili do dokaza i iskaza svedoka. Policajci poput Mileta Novakovića, Rodoljuba Milovića, Bore Banjca i mnogi drugi još među njima, tužilac Jovan Prijić, to su ljudi koji su uradili veliki i značaj posao i mi kao društvo treba da im budemo zahvalni na tome.

Kada je reč o likovima iz serije, policajacima Borisu i Ljubi, koji su veoma komentarisani, mnogi su ih poredili upravo s Miletom Novakovićem, Borom Banjcem, Rodoljubom Milovićem, ljudima koji su rukovodili tom čuvenom policijskom akcijom „Sablja“. Ko se zapravo krije iza ta dva lika?

– To nisu Mile, Bora i Roćko, to su fiktivni policajci koji imaju svoj dramski razvoj, s ciljem da predstave neke ideje: Ljuba Vasiljević – nepotkupljiv i pošten policajac, koji zbog svoje posvećenosti poslu i vere u pravdu gine. Boris Rakić – čovek koji popušta pod pritiskom i postaje duboko korumpiran, spreman da napusti sve u šta je verovao da bi zaštitio sebe, svoju porodicu i svoj položaj. Načelnik Gavrić – pravičan čovek koji će verovati u sistem i državu, čak i kada taj sistem više ne veruje u njega. U prikazu ta tri policajca mi smo pokušali da napravimo jednu širu sliku o tome gde je naše društvo došlo nakon „Sablje“. Podsetiću vas da je ministar policije u vladi DSS 2004. smenio neki neverovatno veliki broj policajca čim je došao na vlast. To je neka sumanuta brojka koja kad se izgovori zvuči neverovatno, 400 policajaca je smenjeno. Zašto? Pa isključivo iz političkih razloga. Mi smo to hteli da prikažemo kroz seriju. To nam je bilo izuzetno važno, kako se favorizuje poslušnost i politička pripadnost, a ne pravičnost i profesionalizam. To predstavlja promena koja se tokom serije dešava unutar Borisa Rakića i on na kraju smenjuje svog šefa.

Likovi mladog Uroša i novinarke Danice takođe su privukli pažnju javnosti. Novinarku Danicu su mnogi poredili s novinarkom Brankicom Stanković, ima li istine u tome?

– Ima donekle. Brankica Stanković je verovatno najznačajnija i najuspešnija novinarka u Srbiji u 21. veku. Njen rad je nama bio velika inspiracija i mi izuzetno poštujemo i cenimo emisiju „Insajder“ i ono što je ona postigla. Ali naša Danica je inspirisana s više različitih novinara koji su svojim poštenim radom doveli svoj život u opasnost. Svakako su nam, pored Brankice, bili inspiracija i Dada Vujasinović, Slavko Ćuruvija i Milan Pantić. Danica u našoj seriji preživi pokušaj atentata i to je nada, koju smo želeli da ostavimo na kraju, jedno zrno nade, da kažemo i sebi i drugima da je vredno boriti se, da nije sve crno i bezizlazno.

Mnogi su vas kritikovali tvrdeći da se niste dovoljno dotakli političke pozadine ubistva Zorana Đinđića. Kako odgovarate na takve komentare?

– Ukoliko neko to govori nakon što pogleda svih osam epizoda, onda stvarno ne znam više šta da kažem. Vrlo direktno smo se dotakli političke pozadine ubistva. To što ljudi imaju potrebu da optuže bilo koga bez ikakve jasne argumentacije i dokaza, to je već stvar neodgovornosti. Mi nismo mogli da optužujemo ljude za nešto za šta nemamo nikakve dokaze, to je neodgovorno i neko može za to da nas tuži. Ali smo isto tako vrlo jasno rekli, evo kako su se stvari desile i ko ima političku odgovornost za ono što se desilo. Mi ne znamo da li ti ljudi stoje iza ubistva, i da li je to politička pozadina ubistva jer nju niko nikada nije ni dokazao, ali definitivno postoji ogromna politička odgovornost.

Uspeli ste poprilično dobro da prikažete taj svet podzemlja i tada čuvenog „zemunskog klana“. Ko vam je u tom delu najviše pomogao? Da li ste razgovarali s nekim ljudima bliskim pomenutom klanu?

– Jesmo, razgovarali smo s policajcima koji su ih hapsili i radili na tom slučaju.

Sada, nakon što je publika imala priliku da pogleda sve epizode, da li možete da nam kažete koji delovi iz serije su deo umetničke slobode, budući da se dosta spekulisalo, naročito nakon scene u kojoj jedan policajac ubija drugog? Mnogi su postavljali pitanje da li se tako nešto zaista dogodilo?

– Sve što se tiče dramskih razvoja troje glavnih junaka Borisa, Uroša i Danice je plod naše mašte. Naravno da se nije desilo da jedan policajac ubije svog kuma drugog policajca. Bar se nije desilo u toku akcije „Sablja“. Ali to ubistvo kuma je jedna arhetipska slika u srpskom narodu i mi smo je zbog toga inkorporirali u priču, a važno nam je bilo jer to ubistvo predstavlja Borisovo potpuno moralno posrnuće.

I za kraj, da li ste svesni toga da će ova serija mnogim mlađim generacijama na neki način biti istorijska lekcija kada je reč o toj temi i ubistvu Zorana Đinđića i da li ste na to ponosni?

– Svestan sam toga. To je glavni razlog što smo temeljno pristupili pisanju ovog scenarija. Odgovornost je velika i važno je bilo nikako ne krivotvoriti istinu o Zoranu Đinđiću i njegovom ubistvu. Jesam, ponosan sam na to, ali i svestan, jer nisam ja važan. Važno je da se mladi ljudi sete Zorana, da im možda ova serija bude prva stanica ka upoznavanju s njim. A svakako bih da im predložim da gledaju „Insajder“ dokumentarce o njemu, da čitaju pouzdanu literaturu, kao što su knjige Miloša Vasića „Atentat na Zorana“, Vojislava Tufegdžića i Miodraga Vukovića „Oni su jači od nas“, kao i knjigu Mileta Novakovića „Državo, ruke uvis“.

BONUS VIDEO: