'UMRO JE LEP I MLAD' Duško Vujošević je usred rata otišao na sahranu Draženu Petrovića: Nema gluplje smrti

Posle duge i teške bolesti, u sredu 8. aprila, umro je Duško Dule Vujošević, proslavljeni košarkaški trener. Dugo je patio od problema s bubrezima, prošao je i transplantaciju u Belorusiji 2025. godine, a pre mesec dana primljen je u bolnicu jer su se pojavili problemi i sa srcem i plućima.

Duško Vujošević je simbol Partizana, kojeg je vodio u četiri navrata u periodu od 1987. do 2015. Trenirao je još OKK Beograd, Mladost Zemun, Oksimesu, Crvenu zvezdu, Brešu, Pistoju, Skavolini, Radnički Beograd, CSKA, Limož i Kluž. Bio je selektor državne zajednice Srbije i Crne Gore, zatim samostalne Crne Gore i Bosne i Hercegovine.

Najtrofejniji trener Partizana

Vujošević je za ukupno 15 godina u Partizanu postao najtrofejniji trener u istoriji kluba. Za vreme Jugoslavije osvojio je po jedno prvenstvo, Kup države i Kup Radivoja Koraća. Nakon raspada Jugoslavije vodio je Partizan do pet naslova u SiCG i šest titula u Srbiji.

Kroz godine Vujošević je održavao odnose i s brojnim hrvatskim legendama koje su ga veoma cenile. Vujošević je jednom prilikom ispričao, kako prenosi Index.hr, i kako je s kolegom Bogdanom Tanjevićem usred rata došao u Zagreb na sahranu Dražena Petrovića:

– Boša Tanjević i ja smo zajedno autom došli iz Trsta. Bilo je bogami problema oko ulaza u Hrvatsku, ali ljudi su shvatili zbog čega se dolazi. Imali su poštovanja. Ja sam Dražena znao dosta dugo, trenirao sam neku generaciju gde je bio Danko Cvjetičanin, on je bio 63. godište i onda sam ih pratio. Dražen je kao 64. godište išao s tom godinu dana starijom ekipom.

Dražena je pratio od malih nogu

S Draženom se susretao u njegovim mladim danima, ali i kasnije.

– Sećam se, na primer, da sam gledao njihovo finale Evropskog juniorskog prvenstva u bugarskom Dimitrovgradu. Išli smo nekim špačekom, moji drugari i ja, došli smo da gledamo finale Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, koju je SSSR pobedio.

Dražen je tada gradio ime. Nakon toga, kad sam dobio šansu da vodim Partizan, viđali smo se na tim utakmicama. Kad sam bio u Americi da pratim treninge Divca i Paspalja, on je bio u Portlandu. Tu sam video koliko je posvećen košarci, on mi je sasvim trenerski objasnio njihovu igru i tada je bio u situaciji da igra samo dva-tri minuta, a došao je tamo kao najbolji evropski igrač iz Reala.

Govorio mi je kako mu je menadžer nabavio neke trenerske video snimke, da on to gleda, da sam sebi baca loptu kako bi trenirao, da nastavi da trenira taj šut. To je bila takva posvećenost iz koje je posle došlo do prilagođavanja na američku košarku i do velike karijere.

“Umro je lep i mlad”

Za kraj razgovora o Draženu je rekao:

– Nema gluplje smrti od smrti u saobraćajnoj nesreći. Ja sam išao na sahranu čoveka koji mi je bio drag, ali pre svega igraču s velikim “I”. Išao sam da ispratim čoveka koji je toliko toga uložio u svoju karijeru.

On je bio otelovljenje onoga koji je potpuno posvećen, što ja i zahtevam od igrača i ne postižem vrlo često, a on je bio baš primer da se talenat koji se fanatičnim radom i posvećenošću razvija uvek probije. Umro je lep i mlad, eto, šta da kažem.

Autor: Jovana Nerić