Treba da opišem jedan veoma važan događaj koji se desio u mojoj porodici. To je priča iz mog detinjstva (sada mi je 77 godina). Dobro se sećam, baka je to često pričala i uzdisala.
Porodično poreklo i loza
Priča počinje ovako: moja loza po ocu postoji od 1780. godine. Rodoslovlje, koje izuzetno cenim i poštujem, nastalo je tako što su moji preci svi bili sveštenici. Naše poreklo vodi iz stare Hercegovine, iz Nikšića. U to vreme moji su se prezivali Kucalović. Deda je pričao da je to zbog Turaka, jer u to vreme nije bilo dozvoljeno da zvone zvona, pa je najverovatnije kucano u klepalo. Tako smo i dobili prezime Kucalović.
Deda mi je rođen 1895. godine i učesnik je Prvog i Drugog svetskog rata. Živeli su u istočnoj Bosni, u Šekovićima kod Vlasenice. Posle Prvog svetskog rata deda je rukopoložen i službovao je u Manastiru Lovnica kod Šekovića. Imao je sedmoro braće i jednu sestru. Koliko znam, sva braća su takođe bili sveštenici i imali svoje parohije u istočnoj Bosni. Kada su kao Kucalovići prešli u Bosnu, ne znam, ali 1780. godine uzimaju prezime Savić (po proti svom pretku koji se zvao Sava).
Moja baka, popadija Jelisaveta Pijuković, udato Savić, rođena je 1890. godine u Sarajevu, u staroj srpskoj porodici. Danas još postoji kuća od Čerpića, moje bake, u Sarajevu, iznad Baščaršije, u naselju Kovači, u kome su živeli Srbi. Morala sam da napišem ovaj mali uvod pre nego što Vam ispričam ovu Božiju istinu.
Ikona kao Božiji dar
Ikona o kojoj ću pričati je Božiji dar koji je moja baka donela u miraz kada se udala za mog dedu Savu Savića. Kada je počeo Drugi svetski rat, muslimani i ustaše u istočnoj Bosni napravili su veliki pokolj Srba. Među prvima stradali su sveštenici. Moj deda je uspeo da pobegne, dok su njegova braća, svi sveštenici, stradala.
Prošle su godine rata i užasa. Dosta je moje familije stradalo. Otac Dragiša, koji je trebao, po završetku gimnazije u Tuzli, da ide na Bogoslovski fakultet u Beogradu, ostao je bez noge. Deda je prošao nemački logor u Oridu kod Šapca. Mnogo su propatili – kuća u kojoj su živeli 1941. godine je porušena. Sve je razrušeno, a moji nisu uspeli ništa da spasu osim što su, hvala Bogu, ostali živi. Tada je nestala i ikona. Nisu znali da li su je spalili, uništili na drugi način ili odneli.
Čudo u šumi
Prošlo je punih 10 godina od rata. 1954. godine deda je bio pozvan u Lovnicu na Đurđevdan, na slavu. Idući sa svojim zvonarom kroz šumu, jer u to vreme nije bilo puta, jahao je na konju. U jednom trenutku, umoran, tražio je od zvonara koji ga je pratio da siđe sa konja i da se malo odmori. Seli su ispod drveta u šumi.
Odjednom je primetio da nešto svetluca kroz grane i da ga ta svetlost neobično osvetljava. Zvonar se, na insistiranje, popeo da vidi šta to svetluca. Kada je zvonar sišao i pružio dedi ikonu, deda u prvi mah nije mogao da veruje svojim očima. Pred njim je bila njihova ikona za koju su mislili da je nestala u požaru ili je sa ostalim stvarima odneli zlobnici.
Što je veće čudo, ikona je stajala na toj grani drveta ceo rat i mnogo godina posle rata, pretrpela zime, snegove, kišu i letnje žege, ali ništa nije uništilo njenu lepotu. Od tada mi je smatramo čudotvornom i Božijim darom za našu porodicu.
Darivanje manastiru Tumane
Znam da je deda umro 1955. godine. Njegova žena, popadija Jelisaveta Savić, živela je 97 godina. Posle njene smrti, 1985. godine, ikona ostaje kod moje tetke Vojne Savić u Beogradu. Posle njene smrti, ja, kao najstarije unuče, nasleđujem ikonu. Moj sin, Miroslav Vraneš, naslednik ikone, i ja, kao njegova majka, odlučili smo da ikonu poklonimo u manastir Tumane. Nama je velika čast i radost da naša ikona, kao Božiji dar, bude u Manastiru Tumanu i čini dobro našem narodu, da je mnogi vide i celivaju.
Na ikoni su ikonopisani Sveti mučenici Pantelejmon i Trifun, i ona se u našoj porodici čuva preko dva veka.
Neka ovo svedočenje sačuva povest o njoj, ali i o mojim dragim precima – sveštenicima, baki, roditeljima i tetki.
Ova vernica objašnjava da u manastir Tumane dolazi kako bi se svecima zamolila što su – kako tvrdi, izmolili pomoć od Boga da joj pomogne da povrati zdravlje.
Kad je odbio zadatak da obnovi razoreni manastir, jeromonah Kiprijan nije ni slutio da će iste noći doživeti susret sa Svetom Marinom, koja će mu preneti poruku s neba i otkriti izvor vode „za ceo Andros“.
Na zvaničnoj Fejsbuk stranici manastira objavljena je fotografija freske na zidu crkve.
U manastiru posvećenom Svetom Pantelejmonu, vladika Pahomije služio je liturgiju, a litija, osvećenje slavskog kolača i beseda o milosrđu svetitelja ispunili su praznik radošću i molitvom.
POGLEDAJTE JOŠ:
RHMZ NAJAVIO NEVREME U NAREDNA DVA SATA! Mogući pljuskovi sa grmljavimom u OVIM DELOVIMA SRBIJE
DA LI DEMONI ZAISTA POSTOJE? Otac Aleksandar otkriva šta pravoslavlje stvarno kaže o nevidljivim silama
ZBOG OVOGA JE TOLIKO LJUDI POGINULO? Ovih 5 kritičnih područja su problem – RAT PRESTAJE AKO TRAMP DA PUTINU OVO