ŠTA SU SVECI GOVORILI O HOMOSEKSUALNOSTI U PRAVOSLAVLJU: Postoji i treći put o kome se u današnjoj Crkvi uglavnom ćuti

Pitanje ljudskih strasti gotovo uvek vodi u krajnosti: ili postaju povod za osudu, ili se brišu kao da ne postoje. Između te dve suprotnosti, Pravoslavna Crkva od najranijih vekova čuva drugačiji, tiši put – put lične borbe, pokajanja i nade. Ona ne meri čoveka po njegovim padovima, ali pad ne naziva vrlinom; ne stigmatizuje onoga koji se bori, ali ne blagosilja strast.

Posebno se o homoseksualizmu među crkvenim ljudima retko govori otvoreno, a kada se o toj temi ipak progovori, reči često nose prizvuk osude ili nelagodne tišine. Između ćutanja i oštrine, malo se čuje o onom trećem putu koji Pravoslavna Crkva poznaje od najranijih vremena – putu trezvenog sagledavanja strasti, lične borbe i nade u preobražaj. Upravo takav pristup nalazimo kod prepodobnih Varsanufija Velikog i Jovana Proroka, koji nisu opravdavali strast, ali nisu ni osuđivali čoveka.

Njihova svedočanstva, zapisana pre petnaest vekova, sabrana su u knjizi Duhovno rukovođenje (u nekim prevodima pod naslovom Pisma Varsanufija Velikog i Jovana Proroka), koja je na srpskom jeziku objavljena u izdanju manastira Hilandar. Ona pokazuju kako Crkva može govoriti o ovoj temi bez stigme, bez popuštanja i bez straha – nudeći put koji se danas retko pominje, a još ređe razume.

Kada Crkva ne ćuti, ali ni ne podiže kamen

Današnjeg čitaoca može iznenaditi saznanje da se u jednom od tih pisama ovi svetitelji neposredno dotiču i pitanja homoseksualnosti (Pismo 255 ili 258). Privlačnost prema istom polu, naravno, nije pojava novijeg doba. Drevna Crkva, pa čak i pustinjski oci, bila je svesna takvih borbi i posmatrala ih trezveno, kao deo uobičajene duhovne borbe sa kojom se hrišćanin može suočiti.

Ispovest bez ulepšavanja i skrivanja

Učenik, koga pojedini istraživači poistovećuju sa Svetim Dorotejem Gazskim, piše sa potpunom, gotovo ogoljenom iskrenošću:

„Moli se za mene, oče moj, jer sam veoma uznemiren bludnim pomislima, uninijem i strahom; i jedna pomisao mi govori da treba da razgovaram sa jednim bratom prema kome osećam privlačnost kada ga vidim, da mojim ćutanjem ne bih dao povoda za sumnju. U isto vreme osećam kako me demoni pritiskaju i obuzima me strah.“

Bez ulepšavanja i bez skrivanja iza pojmova. Učenik je do kraja otvoren pred svojim duhovnim ocem i jasno razaznaje da takve želje dolaze od đavola.

Odgovor bez stida, ali sa istinom

Varsanufije mu odgovara očinski i neposredno, ne umanjujući težinu borbe, ali je ne opterećujući stidom:

„Brate! Još nisi poučen kako se vodi rat sa neprijateljem, zato ti i dolaze pomisli straha, uninija i bluda. Suprotstavi im se čvrstim srcem.“

Veliki Starac potom podseća na reči Svetog Pisma: „Bog ne dopušta iskušenja iznad naših sila“ (1. Kor. 10,13). Zatim, iznenađujuće otvoreno, govori i o sopstvenom iskustvu: „I ja sam u mladosti mnogo puta bio snažno iskušavan demonom bluda i borio sam se protiv takvih pomisli… držeći pred očima večne muke.“

Pet godina borbe i jedan put izbavljenja

Varsanufije Veliki piše da je pet godina vodio tu borbu, suprotstavljajući se svakom pohotnom nagoveštaju neprestnom molitvom i sećanjem na Sud, dok mu Bog nije darovao oslobođenje.

Njegov savet je jasan i odlučan: ne zadržavaj pogled i ne slušaj pažljivo glas onoga koji u tebi budi strast. Ako se susret ne može izbeći, obuzdaj oči strahom Božijim i pristojnošću, pa se povuci mirno i dostojanstveno. „Neka te demoni ne oslabe“, piše on, „da bi skrenuli tvoju pažnju na brata prema kome osećaš privlačnost ili te naveli da s njim razgovaraš.“

Pobeda ne dolazi iz rasprave sa strašću

Umesto toga, savetuje učenika da se obrati sopstvenoj pomisli: „Seti se strašnoga Suda Božijeg i sramote koja će tada snaći one koje privlače ove sramne strasti.“ Pobeda dolazi onda kada se um primora da gleda u Večnost, a ne kada se iskušenje razmatra, opravdava ili poriče.

U pravoslavnom učenju, privlačnost prema istom polu — kao i svaka druga neuređena želja — smatra se strasti koja je posledica Pada, izopačenjem bogomdanog erosa, rasplamsanim delovanjem demona i naše pale prirode. Ona ne određuje ličnost: lik Božiji u čoveku ostaje netaknut i neprestano poziva svaku dušu na pokajanje i oboženje.

Borba koja može biti časna

Oci, zato, odbacuju i razuzdanost i surovost. Oni ne nude osudu, već poziv da se razapne telo sa njegovim strastima i požudama (Gal. 5,24) i da se u Hristu vaskrsne. Čednost ostaje nepromenljiv put za neudate, bez obzira na smer privlačnosti. Sama borba može biti časna, dok predavanje strasti ranjava božanski lik u čoveku.

Glas koji danas retko čujemo

Ono što ponovo zadivljuje jeste trezven, gotovo običan ton kojim se o ovoj temi govori. Nema panike, nema pokušaja da se učenik posrami ili obeleži. Ovoj strasti se čak ne pridaje ni posebno ime. Ona se posmatra kao jedna među mnogima, poput pohote, gneva ili sujete – svojstvena paloj ljudskoj prirodi kroz vekove. Crkva je oduvek primala one koji se bore kao braću, nudeći im isti lek: budnost, neprestanu molitvu, ispovest i oslanjanje na blagodat.

Varsanufije Veliki završava pismo učeniku rečima nade: „Primoravaj svoju pomisao i dobićeš pomoć, molitvama Svetih, i Bog će ti se smilovati… Pazi na sebe, kako ćeš stati pred Boga.“ U toj milosti, iskušavani pronalaze snagu.

Pustinjski oci nas uče da se borimo bez očajanja, da volimo čoveka ne opravdavajući greh i da se pouzdamo u to da je blagodat Hristova dovoljna za svaku bitku. Bilo u keliji ili u gradskoj vrevi, poziv ostaje isti: stoj čvrsto, moli se bez prestanka i znaj da Božija svetlost nadvladava svaku tamu.