„ŠTA SMO BOGU ZGREŠILI DA SE NAMA OVO DEŠAVA?“: Svetogorski starac Emilijan otkriva koje četiri stvari najviše pomračuju naš um

1. Mržnja

Kako se uzdrmava odnos sa Bogom? Tako što čovek mrzi svoga bližnjega. Mržnja prema bližnjem prvenstveno ima delatno značenje: znači da napadam, odbacujem, ustajem protiv drugoga. Ona izražava borbeni duh duše. Umesto da imam prirodan odnos sa drugim čovekom, da ga primam u svoje srce, ja gajim mržnju, koja predstavlja izgon tog drugog iz moga srca i iz moga života.

Mržnja, dakle, jeste da drugog posmatram kao stranca, da ga izbacujem iz svoga bića, da ga ne doživljavam kao deo sebe. Umesto da vidim da je drugi zapravo ja, ja ga gledam kao nekoga ko je potpuno drugačiji. Možda je to prirodno za ljude ovoga sveta, ali za nas, koji smo telo Hristovo, to je neprirodno.

Mržnja je jedan od najvećih grehova, jer je plod velike strasnosti i pokazuje da je čovek dugo služio grehu i strastima, te da se njegovo srce toliko okamenilo da je postalo nenormalno – ne samo da ne može da voli, nego i mrzi. Potrebno je mnogo suza da bi neko odbacio mržnju. To nije pitanje samo jedne odluke ili jednog dana borbe. Kada mrzim nekoga, ne mogu samo da kažem: „Odlučujem da ga više ne mrzim.“ Mogu da odlučim da ga ne udarim, da mu ne nanosim zlo, ali da bih ga zaista prestao mrzeti, potrebna je unutrašnja očišćenost. Mržnja prema bližnjem pokazuje duboku ukorenjenost strasti, i zato pomračuje dušu.

Yuri A/Shutterstock

 

2. Ponižavanje (omalovažavanje)

Kako se još kvari odnos sa drugima? Kroz ponižavanje. Kroz to da drugoga omalovažavamo. Kroz osuđivanje. Kada sudim drugome, uvek ga stavljam na najniže mesto – kao da je ništa, bezvredno. Toliko je veliki čovekov egoizam, da ništa ne može da opstane pred njegovim sudom – pa ni sam Bog, a kamoli čovek. Smatrati drugoga nižim, a još više to i izražavati, jeste veliki greh.

Just Life/Shutterstock

 

3. Ljubomora (zavist)

Drugi oblik našeg narušenog odnosa sa ljudima, koji remeti mir i jedinstvo, jeste ljubomora u svim svojim oblicima. Ljubomorišemo nekoga iz „ljubavi“, smatramo ga „svojim“, vezujemo se neraskidivo za njega. Ta veza, međutim, nije u telu Hristovom, već predstavlja snižavanje tela Hristovog na običan ljudski odnos. To je takođe potpuno duhovno preljubničko unutrašnje delanje.

Ako ljubomoru shvatimo u smislu da nekome zavidimo i odbacujemo ga, tada je ljubomora izraz unutrašnje slabosti, ali i poremećene ljubavi. Drugoga volimo na sebičan i isključiv način – verujemo da imamo pravo na njegov život i da on ima obaveze prema nama, da treba da nam polaže račune gde ide i šta radi.

Ljubomora je, dakle, poremećaj u odnosima zbog viška unutrašnje psihičke energije. Ljubomora je svaki okret ka drugome koji potiče iz preterane revnosti, iz prevelikog žara, iz unutrašnjeg usijanja. Tako i revnost može biti interesovanje, ljubav, briga da ga „spasemo“, da ga izvedemo iz greha, da postane dete Božije. Ali ta „vrela“ briga često nije svetootačka revnost, već neprirodni unutrašnji nemir, neprirodna duhovna povezanost.

Shutterstock

 

4. Mrmljanje (gunđanje)

Suprotno ljubomori je mrmljanje – i ono takođe dolazi iz slabosti duše. Mrmljati znači buniti se, negodovati, žaliti se, biti nezadovoljan, ne nalaziti ispunjenje. Taj gunđajući duh izražavamo u svojoj okolini, u svojim zapisima, pa i u molitvama. Na primer: nešto tražimo od drugoga, nešto očekujemo, nešto zahtevamo. Ali on nam to ne daje, jer i on je zaokupljen svojim ličnim borbama, svojim mislima, svojim grehom, radošću, svojom razuzdanošću, svetošću ili vrlinom. Tada mi zapadamo u gunđanje jer se osećamo odbačeno u njegovim mislima. Ako se on moli, mi mislimo da nas je ostavio same. Ako brine o nama, mi mislimo da to ne čini iz ljubavi ili da je učinio nedovoljno.

 

Gunđanje je izraz nezadovoljstva koje osećamo u svom životu, i ono dolazi iz osećanja manje vrednosti. Ljubomora dolazi iz uvećanog ega, dok ponižavanje drugoga dolazi iz ega koji se sam hrani i sam sebe veliča bez Boga – koji druge vidi kao niže i beznačajne. Mržnja je otuđenje, izgon drugog iz našeg postojanja.

U svojoj knjizi „Misli za svaki dan u godini“, Sveti Teofan Zatvornik tumači duboku istinu o hramu u kome jedino Gospod može prebivati — hramu ljudskog srca, ako je celo i bez podele.

U svom delu Misli za svaki dan u godini, veliki duhovnik iz 19. veka otkriva dubinu preobražaja Svetog Pavla i poziva svakog vernika da prepozna sopstveni Damask – tačku kada revnost mora da ustupi mesto poslušnosti volji Božijoj.

Veliki duhovnik 19. veka nas u trećoj nedelji po Vaskrsu podseća na reči Hristove da ne treba više grešiti da nam se šta gore ne dogodi – i otkriva zašto je greh najopasniji uzrok telesnih bolesti

U svojoj knjizi „Misli za svaki dan u godini“, u pouci za utorak četvrte sedmice po Vaskrsu, ruski svetitelj piše o tome zašto svet ustaje protiv onih koji istinski pripadaju Hristu i kako se verujući mogu odupreti sili tame koja deluje kroz svet.