U Lapovu, u tišini Sredoposne nedelje, kada se post već oseća i u telu i duboko u mislima, liturgija u crkvi Svete Petke nije bila samo još jedno sabranje vernih. Bila je to tačka susreta, čoveka sa sobom, ali i sa pitanjem koje se ne može zaobići: šta je vera i gde je njeno mesto u životu koji često ide mimo nje.
Narod se sabirao od ranog jutra. Porta je disala tihim iščekivanjem, a među okupljenima posebno su se izdvajala deca iz Osnovne škole „Svetozar Marković“, koja su strpljivo čekala početak liturgije. Njihovo prisustvo nije bilo samo ukras, već podsetnik da vera nije nasleđena navika, već živa stvar koja se uči i usvaja.
Dolazak mitropolita šumadijskog Jovana doneo je dodatnu radost. Liturgija je služena uz sasluženje sveštenstva, dok su „Srbski pravoslavni pojci“ svojim pojanjem oblikovali molitvenu atmosferu u kojoj se svaka reč jasnije čula, a svaka misao dublje primala.
Odgovor koji ne može da se preskoči
Nakon pročitanog Jevanđelja, mitropolit je započeo besedu tonom koji nije bio uzvišen radi utiska, već blizak i sabran, gotovo kao razgovor sa narodom:
– Neka je blagosloveno ovo naše sabranje u ovoj crkvi Prepodobne mati Paraskeve. Neka je blagosloven ovaj period vaskršnjeg posta u kome se nalazimo i neka nam bude lak. Neka je blagoslovena vera naša u Boga i neka je blagoslovena istina naša u Boga.
U tim rečima već se nazirao pravac cele besede, vera i istina kao dve nerazdvojive dimenzije života. Mitropolit nije govorio o veri kao pojmu, već kao o stanju koje određuje čovekov život.
– Kad kažem vera i istina, to je nešto što čoveka ispunjava. Zato je davno rečeno: da čovek vere luta, a bez istine tone. Tako čovek, umesto da se služi istinom, služi se neistinom i ne vidi i ne oseća da što se više brani neistinom, sve više tone.
Ovim rečima razotkriva se jedna tiha opasnost: čovek može misliti da stoji čvrsto, a zapravo lagano tone, braneći sebe neistinama koje ni sam više ne prepoznaje.
Ono što određuje naš život, a retko proveravamo
Govoreći o jevanđelskom odlomku o isceljenju gluvonemog čoveka, mitropolit je poruku sveo na jednostavnu, ali zahtevnu meru:
– Ako smo pažljivo saslušali ovo današnje Jevanđelje, primetićemo da je ovde reč o veri i da nam sve biva po meri vere naše. Kakva nam je vera, takva nam je i istina. Kakva nam je vera, takav nam je i život, braćo i sestre.
Ova misao ne ostavlja prostor za izgovor. Vera nije dodatak životu, ona ga oblikuje. Sve što čovek živi zapravo je odraz onoga u šta veruje.
U nastavku, mitropolit se osvrće na jedno od najčešćih pitanja koje muči vernike: zašto molitve ostaju bez odgovora:
– Neko će reći: „Ja sam se danas molio Bogu za ovo i za ono, ali mi Bog nije odmah odgovorio!“ Naše je da verujemo, naše je da se molimo, naše je da tražimo, a kada će Bog odgovoriti na našu molbu, to On zna. On bolje poznaje nas nego što mi poznajemo sebe.
Time se vera oslobađa logike trenutnog ispunjenja želja. Ona postaje poverenje, a ne zahtev.
Susret bez kojeg nema promene
Jedan od ključnih trenutaka besede dolazi kada mitropolit govori o susretu čoveka i Boga:
– Šta je prethodilo ozdravljenju? Prethodio je susret čoveka sa Bogom. Ako mi, živeći u ovome svetu, ne sretnemo Boga, nemojmo misliti da ćemo se sresti sa Njim na nekom drugom mestu.
U toj rečenici sabrana je suština: vera nije odloženi susret, već događaj sada i ovde. Ona se ne čeka, ona se živi.
Mitropolit zatim daje jedno od najdubljih objašnjenja tog susreta:
– Mi Boga vidimo onoliko koliko ga osećamo u sebi, koliko ga imamo u sebi. Vera je svevideće oko duše. Naše telesne oči vide ono što je oko nas, ali oči vere vide i ono što je izvan našeg vidokruga.
Time vera dobija dimenziju koja prevazilazi vidljivo, ona nije suprotna razumu, već ga nadilazi.
Gde prestaje vera, počinje nemir
Govoreći o slabosti čoveka, mitropolit ne ostaje na opštim mestima, već direktno ukazuje na uzrok:
– Možemo li mi sada da kažemo bolesniku: „Ustani i idi“? Ne možemo, zato što nam je slaba vera. Onaj koji ima vere, kao zrno gorušičino, može i gore da premešta.
Ovim poređenjem vera se prikazuje kao stvarna sila, a ne samo simbolična ideja. Bez nje, čovek ostaje zatvoren u granice sopstvene nemoći.
Kada dolazi do samog pitanja šta je vera, mitropolit se oslanja na reči apostola Pavla, ali ih izgovara tako da zvuče kao lično iskustvo:
– Vera je izvesnost onoga čemu se nadamo i čekanje onoga koga ne vidimo. Ne vidimo Ga, ali Ga čekamo, nadamo mu se. Zato hrišćanin treba uvek da se moli i da kaže: „Dođi, Gospode!“
U tom čekanju nema pasivnosti, već napetosti nade.
U drugom delu besede, naglasak se pomera na unutrašnje prepreke:
– Čovek koji je pun samoga sebe, njemu je sve tesno u ovom životu. Njemu svi smetaju, jer ne vidi nikoga osim sebe. Vera nas oslobađa od toga i verom useljavamo Boga u sebe.
Ova slika zatvorenog čoveka suprotstavljena je veri kao prostoru slobode.
Posebnu težinu nosi deo o očaju, koji mitropolit ne izbegava, već ga precizno određuje:
– Očaj je poslednja stepenica do koje čovek može da dođe, a da još uvek može da se vrati. Vera kaže: „Jesi pao, ali ustani, tu sam ja.“ Ustaće onaj koji ima vere.
Ovde vera postaje ruka koja podiže, ne teorijski, već stvarno.
U završnici, mitropolit vraća sve na svakodnevni život, na ono što se često previđa:
– Veru i istinu pokazujemo svojim životom. Onaj koji se služi istinom nikada neće slagati niti će prevariti. Ne možemo prevariti Boga.
I potom poziv koji sabira čitavu besedu:
– Da se molimo Bogu da nam Gospod dometne vere. Da postimo ne samo od hrane, nego i od sebe. Da postimo dušom i telom, čineći dobro drugima – zaključio je vladika.
Kroz učenja Svetog Grigorija Palame i primere iz Jevanđelja poglavar SPC je u besedi podsetio vernike koliko molitva, poniznost i istinska vera oblikuju naš život i zajednicu, dok je mladog službenika Sinoda rukopoložio u čin đakona.
Na liturgiji u hramu Svetog Dimitrija mitropolit šumadijski govorio o veri koja čoveku pokazuje put, ali i upozorio na lažna učenja koja pokušavaju da pomute pravoslavlje.
Tokom liturgije u Kragujevcu mitropolit šumadijski govorio o suštini pokajanja i upozorio da istinsko obraćenje ne počinje rečima, već promenom misli, želja i čitavog načina života, bez čega nema ni spasenja.
Na liturgiji pređeosvećenih darova u Manastiru Tresije, mitropolit šumadijski govorio o pričešću kao stvarnom susretu sa Bogom, značaju praštanja i postu kao putu ka unutrašnjem preobražaju.
POGLEDAJTE JOŠ:
BLOKADERI PRETE: Kad izgubimo na izborima izazvaćemo nasilje!
SVE TAJNE, I ZLE I DOBRE, BIĆE OTKRIVENE; Vladika Nikolaj otkriva zašto ništa ne može ostati skriveno
„U OVIM NE LAKIM VREMENIMA…“ Vučić prvi evropski lider koji je posetio UAE od početka sukoba na Blistom istoku!