ŠTA JE PAKAO – STRAŠNO MESTO KOJE ZAISTA POSTOJI, ILI STANJE DUŠE: Otac Dimitrije objašnjava kako Crkva gleda na ono čega se svi plaše

Šta je zapravo pakao? To pitanje vernici često nose u sebi kao tihu nedoumicu, a mnogi ga izgovore tek u krugu najbližih – ili ga uopšte ne izgovore, već ga potisnu. Reč „pakao“, međutim, može se čuti i u crkvenom govoru i u svakodnevnim razgovorima: izgovaraju je i oni koji veruju i oni koji se smatraju ateistima. Najčešće označava nešto strašno, teško, nepodnošljivo. Ipak, malo ko zastane da razmisli šta ta reč zaista znači u hrišćanskom smislu i kakvu dubinu nosi u sebi.

Na to pitanje, koje mnoge muči i zbunjuje, odgovara protojerej Dimitrije Garčuk. Njegovo objašnjenje počinje od onoga što većina ljudi najpre ima u vidu kada pomisli na pakao – od predstave o posebnom mestu posle smrti.

Kako Crkva govori o paklu kao stvarnom mestu

– Pakao je posebno mesto prisustva demona, zagrobnog obitavanja i mučenja duša nepokajanih grešnika. Prema učenju Crkve, on će postati mesto muke đavola, svih njegovih palih anđela i bezbožnih ljudi koji nisu bili udostojeni Carstva Nebeskog – kaže otac Dimitrije.

Ta slika, koliko god bila snažna, nije i jedina. Sveštenik odmah dodaje da bi se pogrešilo ako bi se pakao shvatio isključivo kao neka vrsta prostora ili „tamnice“ u koju se odlazi posle smrti. Pravoslavno predanje ide dalje i dublje.

– Treba istaći da pakao nije samo mesto, već i stanje nepokajanih grešnika, koji proživljavaju teške duševne muke, osećaj napuštenosti, krajnju usamljenost i udaljenost od Boga. Pojam „pakao“, kao i „raj“, može se tumačiti i kao posledica dejstva nestvorene Božanske blagodati – objašnjava protojerej Dimitrije Garčuk, prenosi portal spzh.eu.

Nije samo „tamo negde“ – pakao kao unutrašnje stanje

Drugim rečima, pakao nije samo nešto što postoji „negde tamo“, već može biti i unutrašnja stvarnost čoveka koji se zatvorio za Boga. Ta unutrašnja stvarnost, prema učenju Svetih otaca, ne može se razumeti kroz logiku pravnih kazni i nagrada.

– Sveti oci uče da raj i pakao ne postoje kao pravna nagrada i kazna od Boga, već ove pojmove povezuju sa pojmovima zdravlja i bolesti ljudske duše – podseća sveštenik Dimitrije.

jv.kiev.ua

 

Ova misao menja ugao gledanja. Umesto slike Boga kao sudije koji deli nagrade i kazne, pred nas dolazi slika duše koja je ili otvorena za život i ljubav – ili je ranjena, zatvorena i bolesna. Otac Dimitrije dalje pojašnjava šta se dešava sa takvom dušom.

– Bolesni, koji su zanemarili očišćenje od strasti, osećaju opaljujuće dejstvo blagodati, jer su odbacili Božansku ljubav, prezreli dar oproštaja grehova, isceljenje duše od strasti i poznanje Boga, sebično se zatvorili u same sebe i nisu želeli život u zajednici sa Svetim Bogom.

Zašto čovek ne biva „poslat“, već sam bira put

U tom svetlu, pakao prestaje da bude nešto što Bog „nameće“ čoveku. On postaje posledica izbora koje čovek čini, načina na koji gradi ili razgrađuje svoj odnos prema Bogu i prema drugima.

– Tako će grešnici biti kažnjeni ne zato što Bog želi njihovu smrt, nego oni sami ‘propadaju zato što ne primiše ljubav istine da bi se spasli’ (2 Sol. 2, 10) – podseća otac Dimitrije, pozivajući se na reči Svetog pisma.

Na kraju, njegova misao se vraća na suštinu: pakao nije tema za zastrašivanje, već za ozbiljno i trezveno razmišljanje o sopstvenom životu i unutrašnjem stanju.

– Dakle, pakao je mesto večnih muka i stanje u kome je nemoguće primati Božju ljubav – zaključuje protojerej Dimitrije.

Možda baš zato pitanje o paklu ne bi trebalo da ostane u sferi šapata i nelagode. Ne kao radoznalost o „onostranom“, već kao povod da se čovek zapita gde je, kuda ide i šta u sebi nosi – već sada.

 

Dom, koji bi trebalo da bude mesto sigurnosti i mira, za mnoge u današnje vreme postaje prostor stalnog straha, napetosti i neizvesnosti.

Demoni mogu da utiču na čoveka kroz misli i osećanja, navodeći ga na mržnju, zavist, lenjost ili očaj.

Crkva pijanstvo nedvosmisleno osuđuje, svrstavajući ga među grehe koji pomračuju um i udaljavaju čoveka od Boga.

Zle misli, ako se neguju, postaju navike, a navike se pretvaraju u način života.