ŠTA GOD RADILI, IMAJTE UVEK SAMO JEDNO NA UMU: Ozbiljna opomena Svetog Vasilija upućena ovoj grupi ljudi

Čovek je sklon da svoj život deli na ono što je javno i ono što je skriveno, na ponašanje pred ljudima i postupke kada misli da ga niko ne vidi. U toj podeli često se rađa samozavaravanje, uverenje da se može živeti kako se hoće, a da to ne ostavlja trag. Pravoslavna vera, međutim, jasno opominje da takav način života vodi udaljavanju od istine i gubitku unutrašnjeg mira.

Mnogi danas svoje postupke pravdaju vremenom u kome žive, navikama okoline ili ličnom koristi. Ono što je nekada smatrano grehom pokušava se predstaviti kao nešto bezazleno, a nepravda kao snalažljivost. Ipak, zapovesti Božije nisu menjane prema ljudskim željama, niti su prilagođavane prolaznim shvatanjima. One stoje kao jasna granica između dobra i zla, bez obzira na to kako ih svet tumači.

Život koji se vodi mimo tih zapovesti ne ostaje bez posledica, makar se to u prvi mah ne videlo. Čovek može sakriti svoje postupke od drugih, može se predstaviti drugačijim nego što jeste, ali ne može sakriti misli, želje i dela pred Bogom. Upravo tu se nalazi suština opomene koju su Sveti Oci neprestano ponavljali – da se ništa ne gubi u tami, niti ostaje neprimećeno.

Zato ove reči nisu upućene onima koji se trude da žive po veri, već pre svega onima koji svesno biraju drugačiji put, misleći da su izvan svakog pogleda i suda. One podsećaju da svaki korak ima svog svedoka i da se pred njim ne može nositi maska. Nije važno šta će ljudi reći ili prećutati, već kakav će se odgovor dati pred Bogom.

U toj ozbiljnosti stoji i težina pouke Svetog Vasilija Velikog, kao jasna i neposredna opomena svima koji misle da su oslobođeni od odgovornosti:

„Ma gde bio, ma šta radio, uvek se sećaj i dobro pamti da te Gospod posmatra i vidi sve šta misliš, šta želiš i šta radiš“.

Mitropolit Antonije Blum ostavio je za sobom riznicu beseda i svedočanstava koja nas podsećaju da se vera najdublje pokazuje onda kada smo spremni da damo i ono što nam je poslednje.

Gnev se u svetootačkom učenju smatra jednom od najrazornijih strasti, jer pomračuje um, uznemirava srce i razbija mir duše.

Život u skladu sa savešću ne predstavlja pokoravanje strahu od kazne, već brigu za sopstveno unutrašnje zdravlje i celovitost.

Otac Nektarije kaža da Bog sve vidi i sve zna.