ŠTA ČINITI KAD NAIĐU TOLIKE NEVOLJE DA NE ZNATE GDE UDARATE! Savet Svetog Jovana zlata vredan!

Prema učenju Crkve, nijedna situacija u životu čoveka ne događa se bez Božjeg znanja i dopuštenja. Svaki trenutak, bilo radostan, bilo bolan, nalazi svoje mesto u promislu Božjem. I ništa od onoga što nas snađe nije jače od snage koju nam Bog može dati da to izdržimo.

Vera nas uči da Bog ne ostavlja čoveka samog pred nevoljom. On ne dopušta iskušenja iz hira niti kao kaznu, već kao put kroz koji duša mora da se očisti, ojača i približi njemu. Iskušenja imaju svoj smisao, čak i kada ostanu nejasna našem razumu. U njima se skriva prilika za unutrašnju promenu, za obraćenje, za povratak Bogu.

Sveto Pismo nas podseća da „veran je Bog, koji vas neće pustiti da budete kušani više nego što možete, nego će dati i kraj sa iskušenjem da možete podneti“ (1. Kor. 10,13). Ovo obećanje nije prazna uteha – već živa istina Crkve, potvrđena kroz vekove svedočenjima svetih i stradalnika koji su nosili krst do kraja, oslanjajući se ne na svoju snagu, već na Božiju.

U svakom trpljenju Bog je prisutan. Ne kao daleki posmatrač, već kao saputnik. On nije odsutan kada je najteže – naprotiv, tada je najbliže. Blizina Božja se ne meri odsustvom bola, već prisustvom utehe i snage u njemu.

Zato Crkva ne pita zašto dolaze patnje, već kako kroz njih ostati veran. Kako ne izgubiti poverenje. Kako ne posumnjati u ljubav Božju.

A to poverenje izraženo je jednostavno, ali snažno, u rečima Svetog Jovana Šangajskog:

„Kad si u nevolji, ne pitaj: ‘Zašto?’, nego reci: ‘Gospode, budi uz mene!“

U slučaju kada smo zalepljeni za strasti i želimo ih, ali hoćemo i božansku blagodat, tada se dešava strašni sukob u nama.

Uspeh nije rezervisan samo za one koji uvek pobeđuju, već za one koji se nikada ne predaju.

U tišini bola, rađa se snaga.

Pravoslavlje uči da koliko god čovek pokušavao da kontroliše život, istinska sigurnost dolazi tek kada prepusti svoje korake Božijem vođenju.