SME LI SVEĆA KOJA SE UGASILA NA GROBU DA SE VRAĆA KUĆI? Sveštenik rešava jednu od najvećih nedoumica vernika

U pravoslavnoj tradiciji, sveća ima duboko i višeslojno značenje koje prevazilazi sam čin njenog paljenja. Ona je pre svega vidljivi znak nevidljive molitve – simbol vere, nade i ljubavi koju vernik prinosi Bogu.

Plamen sveće podseća na svetlost Hristovu koja obasjava čovekov put, ali i na unutrašnju težnju svakog čoveka da se očisti, uzdigne i približi Bogu. Kada se pali sveća za žive ili upokojene, ona predstavlja tihu, ali snažnu molitvu, znak sećanja i duhovne povezanosti.

Ipak, u narodu su se vremenom ukorenila i određena verovanja koja nemaju uporište u učenju Crkve. Jedno od njih jeste i bojazan koja se javlja kada se sveća ugasi sama od sebe ili ne izgori do kraja, naročito na groblju. Mnogi u takvim situacijama osećaju nelagodu, pa čak i strah, pitajući se da li to ima neko dublje, možda i loše značenje.

Na to pitanje odgovorio je otac Dejan Krstić, razjašnjavajući nedoumice koje muče vernike odgovarajući upravo na pitanje žene koja je tražila savet šta da uradi sa svećom posle obeležavanja godišnjice majci, koja nije cela izgorela.

Shutterstock Halfpoint

 

– Sveća neće uspeti da izgori cela jer je još ostalo 30 cm. Sa groblja ništa ne vraćam i moje pitanje bi bilo šta da radim sa svećom pokojne majke ako na groblju ne izgori cela? Duhovnik je takođe u nedoumici kako to rešiti? – pitala je vernica.

Otac Dejan joj je odgovorio da nema nikakvog greha niti duhovne opasnosti ako sveća na grobu ne izgori cela i da je važno razumeti da sveća nije magični predmet čija dužina sagorevanja određuje sudbinu duše pokojnika.

– Sveća je znak molitve, ljubavi i sećanja, a Bog gleda na srce i veru, ne na to koliko je voska fizički izgorelo. Ako sveća ne izgori cela, možete je slobodno ostaviti na grobu da vremenom dogori. To je najčešća i ispravna praksa. Nije greh ni ako se ugasi od vetra ili kiše, jer je suština već ispunjena, vi ste prineli molitvu Bogu.

Shutterstock mikkeell

 

Takođe, rekao je da je veoma iznenađen da joj duhovnik nije jasno objasnio da stav „ništa ne vraćam sa groblja“ nije crkveno pravilo, već obično sujeverje koje ne dolikuje pravoslavnim hrišćanima.

– Predmeti sami po sebi nemaju duhovnu silu. Uostalom, mi se sami vraćamo sa groblja, zar ne? Kada bi postojalo neko duhovno pravilo da se „ništa ne vraća“, onda ni mi ne bismo smeli da se vratimo. To jasno pokazuje da je reč o sujeverju i praznoverju i, u krajnjoj liniji, maloverju, a ne o učenju Crkve.

Groblje za nas pravoslavne, kako je istakao otac Dejan, nije mesto straha, već sveto mesto molitve i nade u vaskrsenje.

– Ako sveća ne izgori cela, može ostati. Ako bi se i ponela, nema greha. Najvažnije je da je molitva prinesena sa verom. Za dušu vaše majke najviše pomažu molitva, pomeni u crkvi, liturgija, milostinja i vaša ljubav – istakao je otac Dejan.

Crkva uči da Gospod nije dužan da ispuni svaku ljudsku želju, već da čoveku daruje ono što je za njegovo spasenje.

Crni barjak i crnina kad neko blizak umre predstavljaju znak tuge i poštovanja prema preminulom, ali spadaju u domen običaja.

Groblje jeste mesto susreta sa uspomenama, ali duša čovekova nije vezana za zemlju, već za Boga.

Prema pravoslavlju, veza između živih i upokojenih ne prekida se smrću, već se nastavlja kroz molitvu, sećanje i ljubav.