Petrovačka cesta, jedan od najjezivijih zločina nad civilima u savremenom dobu. 7. avgusta 1995. godine operacija Oluja doživela je svoj vrhunac masovnom egzekucijom dece, žena, staraca, omladine.
Majka Jovanka koja je preživela stravičnu egzekuciju u izbegličkoj koloni tokom „Oluje„, svedočila je o trenucima užasa, o scenama koje će joj zauvek biti urezane u srcu, ali i o najvećoj rani, pošto je tog dana tragično izgubila sina.
– Naša deca nas bude, traže odgovore zašto su bila mete, a mi tražimo malo mira u dušama. Imao je nepunih trinaest godina kada su ga spržile bombe hrvatske avijacije, u zbegu, 7. avgusta, devedeset pete, na Petrovačkoj cesti. Onog dana kada je nova hrvatska država i „sa neba“, prognanom narodu, srpskom, poručila – čista Hrvatska. Po zubićima sam prepoznala moga sina – govorila je Jovanka za „Novosti“.
Petrovačka cesta duga tri decenije
– Skupljala sam te, njegove kosti. Gotov pepeo. I, nosila sam ih. Da je taj put trajao milion kilometara, nosila bih ih. I sad sanjam taj put. Njega živoga, sanjam. Pita me:
„Majčice, znaš li što su me ubili“…
Optužnica za pilote koji su bombardovali Srbe u izbegličkoj koloni
Prema ranijim navodima, optužnica je podignuta protiv pripadnika Hrvatskog ratnog vazduhoplovstva Vladimira Mikca (67) iz Ptuja, Zdenka Radulja (69) iz Osijeka, Željka Jelenića (69) iz Pule i Danijela Borovića (64) iz Varaždina zbog opravdane sumnje da su počinili ratni zločini protiv civilnog stanovništva u saizvršilaštvu.
Brojni hrvatskih visoki zvaničnici sramno su ocenili ranije da Srbija nema osnova za podizanje optužnica protiv hrvatskih pilota za zločine nad civilima u operaciji „Oluji“, jer su te događaje već istražile različite organizacije, uključujući i Haški tribunal.
Petrovačka cesta duga tri decenije. Taj put putuju u nemerljivoj muci i Spase i Slavica Rajić. Roditelji bombama spržene dece Petrovačke ceste koja nam se ponovila. Savijaju bol u sebi. Duboko. Nedokučivo.
Njihovi Nevenka i Žarko…, u zbiru godina osamnaest…, nečije neobeležno punoletstvo, u istom zbegu su sprženi. U zločin ubica upisani u istom trenu.
– Našu decu, njihove kosti preneo sam ovde u Apatin, gde smo se, mi Rajići zaustavili, posle dana i dana tumaranja od Krajine do Srbije – otvorio je dušu za „Novosti“, jednom, i više nikad Spase Rajić, otac.
Foto: Fotodkumentacija Borbe
– Da im grbove ovde posećujemo. Po miru, upalimo sveću – dodao je on.
Isplačemo se, ne samo na današnji dan, kad je običaj. Njihovo detinjstvo i njihovo stradanje je naš prokleti život. Patnja na koju se ne žalimo. Naša deca je zaslužuju, jer su bili deca – rekao je još jedan svedok strašnog stradanja srpskog naroda.
– Mislim da sam na ovaj način, odužio dug svojoj umorenoj deci – govorio je Spase.
– Mi i naša deca tražimo odgovor zašto su oni bili mete. Zašto oni?
Odgovor tražimo. Kada stigne, naći ćemo mir i spokoj u dušama našim koje žive rane razdiru. Ali, pravde nema. Ni leka nema. Samo bol. I samo tuga ubija – govorila je majka Jovanka za Novosti.
Foto: Fotodkumentacija Borbe
„Vraćamo vreme…“
Sedmi avgust, 1995. godine. Kolone nesrećnih ljudi, prognanih iz svojih kuća. Sa ognjišta pradedova. Odjednom se sve zamračilo i sve stalo. U trenu je sve nestalo. Sve što su krajiška, srpska deca sanjala, sve je postalo pepeo.
Iz tog pepela su njihove majke prebirale „preživele“ kosti. Prebirale i pakovale život svoje dece u plastične kese.
Nosile danima do konačnog pribežišta i utočišta. Da te, svete koščice sahrane, tamo gde su im blizu. Sada, dok nastaje ova priča za danas, vraćaju nam se slike, vremenu podudarne, sa izgonom sarajevskih Srba, koji mesec pre užasa Krajišnika. Slika na vreme dok, pod kovčezima, povijeni starci uz Semizovac, iz sarajevskih srpskih grobalja nose kosti sinova. Očeva.
POGLEDAJTE JOŠ:
EVO KADA ĐAVO NAJVIŠE NAPADA: Sveti Jovan Zlatoust nas uči kako posle pada ustati i nastaviti dalje
Amerika nije dala dozvolu Ukrajini za napad na Moskvu! Hitno se oglasio Tramp na mrežama, ovo je prava istina!
DVOJICA DUHOVNIKA, JEDAN CILJ: Patrijarh Porfirije primio poznatog islamskog teologa i učenjaka Imrana Nazar Hoseina