"SARAJLIJE SU RAŠIRENIH RUKU PRIHVATILE MOJE FADOLINKE": Maja Milinković Spojila Melanholični Sevdah Sa Energijom Portugalskog Fada

Publika na Balkanu, a posebno u Sarajevu, izuzetno je otvorena prema inovacijama u muzici, pa tako i prema mom spoju fada i sevdalinke – fadolinki. Ovaj žanr spaja dve autentične muzičke tradicije, portugalski fado i bosanskohercegovačku sevdalinku, koje su po emocijama i dubini vrlo slične. Ovim rečima umetnica Maja Milinković započinje razgovor za Republiku.

Dušu Balkana spojila je sa energijom Portugala i povezala dve kulture i muzička pravca koji su pronašli put do srca publike. O tome kako je nastao njen jedinstveni žanr – fadolinka, kako na njega reguju njene Saralije, a kako ljudi u Portugaliji, gde je pronašla novi dom za naš portal otkriva pevačica, koja će 27. februara održati koncert u beogradskoj MTS dvorani.

Foto: Foto Privatna arhiva/Ustupljene fotografije

Maja Milinković i Mariza

Kako publika na Balkanu, a pre svega u Sarajevu, prihvata fadolinke?

– Reakcije publike su dirljive i nadahnjujuće. Ljudi prepoznaju iskrenost emocija i univerzalnost poruka u muzici, bez obzira na jezičke barijere. U Sarajevu, gde je sevdalinka deo duše grada, publika je posebno osetila povezanost i radoznalo prihvatila ovaj novi muzički pravac. Kombinacija dva sveta im pruža nešto novo, ali istovremeno blisko i poznato. Osim što ova fuzija gradi mostove između kultura, ona pokazuje koliko muzika može biti moćan alat za spajanje ljudi. Zahvalna sam publici koja me podržava u ovom umetničkom putovanju.

Kako se uošte rodila fadolinka?

Fadolinka se rodila spontano, iz duboke ljubavi prema dve muzičke tradicije koje me inspirišu – portugalskom fadu i bosanskohercegovačkoj sevdalinci. Kada sam se preselila u Portugal i počela da istražujem fado, primetila sam koliko su emocije, melodije i poruke koje prenosi slične onima u sevdalinkama, uz koje sam odrasla u Bosni i Hercegovini. U jednom trenutku, prirodno je došlo do želje da spojim te dve tradicije. Počela sam da eksperimentišem – da pišem tekstove, kombinujem melodije i dodajem elemente oba žanra. Tako se rodio ovaj jedinstveni spoj, koji ne samo da čuva autentičnost oba stila, već stvara i nešto novo.

Za mene, fadolinka je način da izrazim svoju ličnu priču, most između mog porekla i sadašnjeg života, ali i prilika da pokažem kako muzika ne poznaje granice. Njena univerzalna emocija dotiče ljude, bez obzira na to odakle dolaze.

Jeste li do sada nailazili na kritike I šta su vam najviše zamerali?

– Iskreno, do sada se nisam susretala s kritikama, već više s radoznalošću i otvorenošću, što mi je jako drago. Publika, kako na Balkanu, tako i u Portugalu, pokazala je interesovanje i želju da upozna ovaj novi spoj fada i sevdalinke. Naravno, postoje pitanja i diskusije o tome kako su dva tako posebna muzička žanra spojena, ali to je deo kreativnog procesa koji donosi izazove i inspiraciju. Najlepše je videti kako ljudi prepoznaju emociju koja je srž i fada i sevdalinke. Ta univerzalna povezanost je ono što najviše odjekuje kod publike.

Ono što me posebno raduje je to što ljudi ovaj spoj ne doživljavaju kao odstupanje od tradicije, već kao njeno obogaćivanje. To mi daje snagu da nastavim istraživati i širiti ovaj muzički pravac.

Koliko su komentari ljudi uticali na vaš muzički put?

– Komentari ljudi imali su uticaj na moj muzički put, ali najvise sam slijedila svoj instikt. Reakcije publike, bilo da dolaze od ljubitelja fada, sevdalinke ili muzike uopšte, daju mi smernice i motivaciju. Svaki aplauz, reč podrške ili iskrena povratna informacija potvrđuju mi da ono što radim ima smisla i dodiruje ljude na emocionalnom nivou. Posebno me inspirišu priče slušalaca koji se prepoznaju u mojoj muzici ili koji kažu da su kroz fadolinku otkrili nešto novo o oba žanra. Takvi komentari potvrđuju mi da muzika može spajati ljude i kulture, što je oduvek bio moj cilj.

Naravno, trudim se da zadržim svoj autentičan izraz, ali uvek osluškujem publiku, jer muzika nije samo moj izraz – ona je most između mene i onih koji je slušaju. Ta razmena energije i emocija neprocenjiva je na mom umetničkom putu.

Ko bolje oseća vašu muziku – ljudi sa naših prostora ili oni iz Portugala?

– Teško je reći ko bolje oseća moju muziku, jer ljudi sa naših prostora i oni iz Portugala doživljavaju je na različite, ali podjednako duboke načine. Naši ljudi, koji su odrasli uz sevdalinku, često prepoznaju tu melanholičnu emociju i nostalgičnu notu koja ih podseća na dom i prošlost. Oni se često iznenade koliko je fado sličan sevdalinci u svom izrazu tuge i čežnje, pa im taj spoj deluje prirodno i blisko.

S druge strane, publika u Portugalu doživljava moju muziku kroz prizmu fada, ali s dodatkom nečeg egzotičnog i novog, što ih intrigira. Oni prepoznaju emociju i autentičnost u mom izrazu, čak i kad ne razumeju jezik sevdalinke, jer muzika zaista govori univerzalnim jezikom. Na kraju, ono što je najvažnije jeste da emocija pronađe put do srca slušalaca, bez obzira na to odakle dolaze, a srećna sam što moja muzika uspeva da premosti te granice.

Kada pričamo o sevdahu, ko su vam uzori?

-Sevdah je bio deo mog odrastanja, i kroz njega sam razvila duboku povezanost s emocijom i tradicijom koju nosi. Među mojim najvećim uzorima su legende poput Himze Polovine, Safeta Isovića, Zaima Imamovića i Nade Mamule, koji su svojim glasovima i interpretacijama zlatnim slovima ispisali istoriju sevdalinke. Njihova posvećenost autentičnosti i emociji ostavlja dubok trag na svakog ko sluša njihov rad.

Nada Mamula, sa svojim prepoznatljivim glasom i posebnom interpretacijom, imala je jedinstvenu sposobnost da prenese dubinu emocija koje sevdalinka nosi. Njena muzikalnost i osećaj za detalje u interpretaciji zauzimaju posebno mesto u mom srcu.

Takođe, divim se umetnicima novijih generacija koji svojim pristupom modernizuju sevdalinku, ali zadržavaju njenu suštinu. Sevdalinka je nepresušan izvor inspiracije, i svaki umetnik koji joj pristupa s poštovanjem doprinosi njenom očuvanju i razvoju. Za mene, to je ne samo muzička forma već i deo identiteta, emocija koja povezuje prošlost, sadašnjost i budućnost.

Koju poznatu sevdalinku pevate za svoju dušu?

– Jedna od sevdalinki koju najčešće pevam za svoju dušu je „Sejdefu majka buđaše“. Ova pesma nosi posebnu emociju – nežnost i melanholiju… Ima posebno mesto u mom srcu jer nas je moja učiteljica iz osnovne škole često učila i pevala je s nama. Taj trenutak je ostavio dubok trag u meni i upravo zbog toga mi je ova pesma ostala posebno draga.

Osim nje, često pevam i „Bosno moja“ – pesmu koja me uvek duboko dirne i podseti na ljubav prema domovini, njenoj lepoti i duhu. Naravno, bliske su mi i druge sevdalinke poput „Emina“ ili „Što te nema“, „Kraj potoka bistre vode“, ali ove dve pesme imaju posebno mesto u mom srcu jer me vraćaju u detinjstvo i podsećaju na autentične emocije koje samo sevdah može da prenese.

Da li postoji neka saradnja sa nekim umetnikom koju biste posebno izdvojili? Šta to za vas predstavlja?

– Mnogo je pevača s kojima bih volela da snimim duet, jer svaki umetnik donosi nešto jedinstveno u muziku. Ako bih morala da izdvojim, volela bih da sarađujem s nekim ko ima snažnu emotivnu dubinu u interpretaciji, bilo da je to u fadu, sevdahu ili nekom drugom žanru. Takvi susreti uvek predstavljaju priliku za razmenu i kreativni rast.

Za mene, svaka saradnja je prilika da se spoje različiti svetovi, emocije i ideje, i da kroz muziku stvorimo nešto novo i autentično. Posebno su mi drage one saradnje koje brišu granice između kultura i stilova, jer verujem da muzika ima moć da povezuje ljude na univerzalan način.

Šta vam najviše nedostaje iz vaše domovine, što nemate u Portugalu, a šta ste pronalšli u novom gradu što vam je celog života falilo?

– Iz domovine mi najviše nedostaje toplina ljudi, ona iskrena neposrednost i povezanost koja je ovde deo svakodnevnog života. Nedostaje mi i specifičan ukus domaće kuhinje, miris jutarnje kafe uz razgovore s prijateljima i, naravno, taj prepoznatljivi duh Sarajeva – njegova energija, humor i način na koji te svaki njegov kutak podseća na prošlost, ali i inspiriše za budućnost.

S druge strane, u Portugalu sam pronašla ono što mi je oduvek nedostajalo – osećaj bliskosti s morem i vetrom koji nosi miris soli. Lisabon mi je pružio i neku posebnu tišinu, prostor za introspekciju i povezanost sa sobom. Fado, kao deo portugalske kulture, otvorio mi je vrata u jedan potpuno drugačiji svet emocija i muzike, ali i način da spojim ono što volim iz oba sveta i izrazim to kroz svoj glas.