SAMO U OVOM SLUČAJU BOG NE PRIHVATA POKAJANJE! Starac Stefan kaže da tu ne može ni anđeo čuvar da pomogne!

U pravoslavnom hrišćanstvu, pokajanje nije tek žal zbog učinjenog greha, već duboka unutrašnja promena čovekovog uma, srca i celokupnog načina života.

To je svesno odricanje od greha i okretanje Bogu sa iskrenom željom za ispravkom i obnovom duhovnog života. Pokajanje nije slabost, već duhovna hrabrost – priznanje sopstvene pogrešivosti i korak ka večnosti.

Za pravoslavnog vernika, pokajanje je most između pada i spasenja, između tame greha i svetlosti Božje ljubavi. Nije ograničeno samo na trenutak ili reč – to je svakodnevna borba, trud da se čovek iznova podiže, čisti svoje srce i usmerava ga ka Bogu.

U tom svetlu, pokajanje je uz ispovest,  jedno od najvažnijih duhovnih dela, jer bez njega nema ni istinskog mira, ni duhovnog napretka, ni večnog života.

Koliko je istinsko pokajanje bitno, i gde ćemo završiti ukoliko ga izbegnemo, govorio je i starac Stefan Karuljski, koji je isticao da ne bi bilo dobro da grehovni izađemo pred Božji sud.

„Ostavi se greha. Pogledaj prvo svoju dušu da pronađeš koji te greh posebno zaokuplja i odmah započni borbu sa njim. Pokaj se, popravi svoj život, zastani, ne dozvoli da sačekaš Božji sud sa tim grehom. Tada neće biti prihvaćeno pokajanje. Ostavi svoj greh ranije, zameni ga nekim dobrim delom, obrati se Gospodu celim svojim srcem i dušom, plači pred Bogom da ti oprosti i smiluje se, sveti anđeo čuvar će skupiti tvoje suze i pokajanje i pokazaće ih pred Bogom na Strašnom sudu.“

Kako jedan Svetogorski starac kaže: „Mnogi se ispovedaju, ali malo njih se kaje!”

Gresi koji su se ponavljali, mogu se samo navesti, a mogu se opisati i situacije koje su dovele do greha, priča sveštenik.

Sveta tajna ispovesti nije kazna, već dar- prilika za novi početak i mir sa Bogom.

Pravoslavlje jasno pokazuje da je unutrašnji mir dar koji se zadobija ne spoljnim okolnostima, već unutrašnjim preobražajem.