SAMO DVA ODSTO OČEVA OSTANE UZ ŽENE KAD SE RODE DECA S POSEBNIM POTREBAMA! Ovo su pravi heroji Srbije!

Samo dva odsto očeva u Srbiji ostane uz partnerku da zajedno podižu dete kome su potrebni dodatna pomoć i nega. Među ovim junacima našeg doba su Aleksandar, Željko i Zoran. Sa Željkom sam se srela na putovanju, dok sam s Aleksandrom radila godinama.

Ako bih morala da opišem kako izgleda čovek koji je kadar u zlu postojati, pred očima bi mi bio njihov lik. Vedri su i nasmejani, a s kakvim strahovima se bore, to znaju samo njihove duše i supruge. I upravo su im one najveći oslonac, ali i oni njima. Pomažu se, drže i plaču zajedno.

Aleksandar Stankić: Plačemo samo kad nas deca ne vide

Bez njih ne bih bio živ, deca i supruga su mi sve. Ono što nas je zadesilo samo nas je još jače vezalo. Nema nazad, borimo se, kaže Mladenovčanin Aleksandar Stankić (44), otac dvoje dece s autizmom: Janje (10) i Jakova (7).

Aleksandar i Zaga (42), njegova supruga, dobili su Janju dve godine posle venčanja. Odlično je napredovala, ali s dve i po godine nije pričala, počela je da bira hranu, a izgubio se i kontakt očima.

– Supruga, koja je medicinski tehničar, rekla mi je: „Mislim da Janja ima autizam.“ Pokazala mi je na internetu ponašanje deteta od tri godine s autizmom, a Janja je bila školski primer. Kad nam je potvrđena dijagnoza, uzdahnuo sam i uhvatili smo se za ruke, a oči su nam bile pune suza. Supruga mi je tad rekla: „Tata, sad nema nazad, moramo da se borimo“ – priča Aleksandar.

S Jakovom je bila ista priča. Promenio se oko treće godine. Pored psihologa, defektologa i logopeda, deca se leče i u Japanu. Reč je o imunološkoj terapiji, koja se izrađuje od krvi oca i majke i kod mališana se vidi pomak.

– Jakova ja spremam za vrtić, voli da spava, ali čim pomenem drugare, odmah skoči. Supruga ispraća Janju na autobus za školu, koju ona mnogo voli školu. Ja odem na pijacu, pa kući da pokupim igračke i sredim šta treba. Onda idem po Jakova, pa kod kuće zajedno čitamo i vežbamo. Svako veče mora da se đuska, oboje to vole – kaže Aleksandar.

Foto: Privatna arhiva

Sve kroz šta prolaze vezalo je potpuno njega i suprugu:

– Mi obožavamo našu decu, ali jedno bez drugog ne možemo da funkcionišemo. Uvek nađemo vremena i za sebe, da budemo sami. Izjadamo se, plačemo zajedno, ali smo pred decom uvek veseli.

OVAKO MOŽETE POMOĆI JANJI I JAKOVU

Upiši 1544 i pošalji SMS na 3030

SWIFT/BIC: DBDBRSBG

Željko Ivković: Krčimo Anđeli put da joj život bude lepši

Bili smo u teškim fazama, kad smo dno. Najlakše je otići, ali šta onda? Često bi mi rekli: „Pa vi ste još zajedno, svaka čast!“ Tako sam shvatio da se mnogo razilazi, priča Željko Ivković (49), otac Anđele (21), koja ima blagu mentalnu retardaciju, i Elene (11).

Kaže da uglavnom muškarci beže, neke je čak i sramota, pa ostavljaju majke, koji su veliki borci. Željko se seća svake neprospavane noći njegove supruge Jelene (50), svake brige, besa, suza i nemoći. Ali je porodica na okupu već 25 godina, u dobru i u zlu.

Anđela je rođena prevremeno, a zbog nestručnosti lekara došlo je do velikih komplikacija. Beba je preživela, a porodica je složno ušla u borbu za nju.

– Tuga, sreća, sve se pomešalo. Njen oporavak trajao je dugo. Posle je došlo vreme za polazak u vrtić, osnovnu i srednju školu po inkluzivnom programu, koji u ovoj zemlji nikako da zaživi kako bi trebalo. Krčili smo joj put da bi joj život bio lepši i da ne oseća da je mnogo različita. A pored svih tih muka, bio je potreban novac za vežbe, psihologe, defektologe, fizioterapeute, banje – priča Željko.

Foto: Privatna arhiva

On nikad nije ni pomislio da napusti porodicu.

– Moj zadatak je bio da Anđeli obezbedim lečenje – kaže Željko.

Danas im je mlađa ćerka Elena desna ruka, a trenutno pripremaju papirologiju da bi Anđela mogla da radi u kafiću.

Reč je o kafeu „Zvuci srca“ u Pančevu, gde uz nadzor rade deca s posebnim potrebama. Njima mnogo znači da imaju društvo i svoje obaveze.

– Kad god možete, svratite, to deci mnogo znači – poručuje Željko.

Zoran Krstić: Nije muškarac onaj ko odbaci dete i ženu

Foto: Privatna arhiva

Nije bilo srećnijih osoba od Zorana Krstića (73) i njegove supruge Jelene (69) kad su 25. januara 1994. posle dugogodišnjeg lečenja steriliteta dobili Zoranu! Devojčici je tokom trudnoće dijagnostikovana mikrocefalija.

– Konzilijum lekara doneo je odluku da se plod odstrani. To smo odbili i potpisali da se naše dete rodi i da ide s nama kući. Rekao sam svojoj divnoj, božanstvenoj supruzi: „I žabu da rodiš, ona će ići kući“ – priča Zoran.

Zorana danas ima 31 godinu, a roditelji su dali sve od sebe da joj omoguće lečenje i banje.

– Hteli smo da joj život bude lepši i lakši. Uključena je s decom u boravak udruženja, aktivna je u kafiću „Zvuci srca“, a njen osmeh greje naša srca. Nikad nisam ni pomislio da napustim svoje dete i suprugu koja mi ga je podarila, nego sam se vodio time da radim, da pomognem, da kao otac i suprug ispunim svoje zadatke. Za mene nisu muškarci oni koji ostave na milost i nemilost svoje dete i suprugu da nosi krst koji je i njemu dat – kaže Zoran.

On poznaje majke koje se same bore kroz život i apeluje na očeve koji su u istoj situaciji kao on da ostanu uz svoju porodicu jer su sva deca Božja.

– Naša Zorana je završila osnovnu školu, a srednju specijalnu u drugom gradu. Stanovala je kod žene defektologa kojoj smo neizmerno zahvalni. Kroz vežbe, učenje, druženje s decom olakšali smo joj da se ne oseća različito od drugih. Srećan sam što baš njih dve postoje u mom životu – kaže Zoran.