SA OVIM LJUDIMA NIKAD NEMOJTE DA SE DRUŽITE! Starac Emilijan kaže da imaju demonsku dušu!

U temelju pravoslavnog hrišćanstva leži poziv na ljubav, smirenje i samoproučavanje. U tom duhovnom okruženju, osuda drugog čoveka ne samo da se ne podstiče, već se smatra duhovno štetnom i pogubnom praksom.

Pravoslavlje jasno odvaja rasuđivanje, koje može biti neophodno radi zaštite istine i dobra, od osuđivanja koje proizlazi iz gordosti, samopravednosti i duhovne slepoće.

Osuđivanje drugog čoveka ne posmatra se kao čin istine ili pravednosti, već kao način na koji čovek izbegava suočavanje sa sopstvenim gresima. Umesto da čovek u poniznosti gleda u sopstvenu dušu, osuđivanjem preusmerava pogled na tuđe slabosti, nesvesno hraneći osećaj moralne nadmoći.

To duhovno samozadovoljstvo udaljava čoveka od milosti Božije.

U takvom duhu, vera nas poziva da se udaljimo ne od grešnika, već od duha osude, bilo da dolazi iz nas samih ili iz drugih. Ne da bismo se uzvisili, već da bismo sačuvali duhovno zdravlje i mir, jer samo u rečima koje odišu dobrotom i istinom možemo pronaći sigurnost i blagodat.

Starac Emilijan je ukazivao da ljudi koji osuđuju imaju demonsku dušu. 

„Ljudi koji druge osuđuju, savetuju, ulažu primedbe, imaju demonsku dušu, sa takvima nemojte nikada da se družite. Idite odatle gde su oni, izgovorite se kako god hoćete ali idite od njih, jer tamo postoji demon i to onaj koji se može preneti iz usta drugog čoveka i preći u nas kao grip što prelazi. Samo u usta koja dobro govore možemo da imamo poverenje!“

Prava molitva ne teži ispunjenju samovolje, već da se u našem životu ostvari Božija volja.

Suština odnosa prema grehu nije u osudi, već u mogućnosti spasenja.

Prema hrišćanskom shvatanju, jedini pravedni sudija jeste Bog.

Taj neko ko se rodio sa porodičnim prokletstvom od pradede, čukundede, od njega se sklonio Bog. A kada se Bog skloni nastupa demonska sila koja tiraniše potomstvo, kaže otac Arsenije.