REČENICA SA GOLGOTE KOJA I DANAS ODZVANJA HRIŠĆANSKIM SVETOM: Vladika Nikolaj o rečima rimskog vojnika koje i dalje izazivaju rasprave

Na Golgoti, gde se raspinje istina pred očima sveta koji je ne prepoznaje, jedan rimski kapetan izgovara rečenicu koja razbija mrak nerazumevanja i predrasuda: „Zaista ovaj bijaše Sin Božji.“ Upravo na toj tački susreta tame i prepoznavanja, Vladika Nikolaj Velimirović u besedi za praznik Vaskrsenja Hristovog otvara pitanje duhovne jasnoće koja se ne rađa iz znanja, nego iz unutrašnjeg viđenja. Dok jedni ostaju zatvoreni u sigurnosti sopstvenih tumačenja, drugi neočekivani svedoci prepoznaju istinu tamo gde je najteže prihvatiti je. Beseda koja sledi donosi upravo taj obrt pogleda: od spoljašnje slepoće do iznenadnog prepoznavanja Sina Božjeg usred događaja koji deluju kao poraz, a postaju otkrivenje.

Beseda o poznavanju Sina Božjeg usred opšteg mraka

„Zaista ovaj beše Sin Božji.“ (Mat. 27, 54)

Te reči izgovorio je kapetan koji je vršio svoju dužnost savesno kao vojnik. Po naredbi svojih pretpostavljenih on je imao da čuva telo Hristovo na Golgoti. Spolja kao jedna mašina, unutra čovek sa budnom dušom. On, rimski vojnik, neznabožac, idolopoklonik, vide sve što se zbilo pri smrti Hrista Gospoda i uzviknu: „Zaista ovaj bijaše Sin Božji!“ Ne znajući za Boga Jedinoga, niti znajući zakon i proroke, on najedanput shvati ono što sveštenici Boga Jedinoga i poznavaoci zakona i proroka ne mogoše nikako shvatiti. I tako se obistini i ovom prilikom reč Gospodnja: „Ja dođoh na ovaj svet, da vide koji ne vide, i koji vide da postanu slepi“ (Jn. 9, 39). Vaistinu, progleda onaj koji bi duhom slep, a sasvim oslepeše oni koji mišljahu da vide!

Nije moguće da starešine jevrejske nisu videle pomračenje sunca, nisu osetile zemljotres, nisu smotriše kamenje kako se raspada, nisu sagledale zavesu u hramu kako se cepa, nisu poznale mnoge od svetih koji iz otvorenih grobova izađoše i javiše se u Jerusalimu. Sve su to oni videli i o svemu se tačno osvedočili, pa ipak je duh njihov ostao slep i srce kameno. Sve te pojave, strašne i neobične, oni su verovatno tumačili – kako bi i danas neverni činili – slučajem i priviđenjima. Bezbožnici svih vremena sve tumače slučajem i samoobmanom kad god se prst Božji javlja da ljude pokara, uputi ili obavesti.

A rimski kapetan Longin – tako mu beše ime – pogleda bez predrasuda na sve što se desi i ispovedi pod Krstom veru svoju u Sina Božjeg. Njegov uzvik nije se oteo slučajno iz njegovog ustrašenog srca, nego je to bilo njegovo veroispovedanje, za koje je on docnije i život svoj položio, da primi bolji u Carstvu Hristovom.

O braćo, kako je veliki ovaj rimski kapetan, koji, videći mrtva Gospoda, usred razbojnika, raspeta na đubrištu na Golgoti, poznade Ga kao Boga i ispovedi Ga kao Boga. A kako su maleni, o braćo, svi oni iz hrišćana, koji poznaše Gospoda kao vaskrslog, kao proslavljenog, kao pobedioca i pobedonosca kroz hiljade svetitelja Svojih, pa ipak drže sumnju u srcu svome kao otrovnu zmiju, koja im sve dane truje i život njihov u večni mrak sahranjuje.

Gospode Raspeti i Vaskrsli, pomiluj nas i spasi! Tebi slava i hvala u vekove. Amin.

Na samom pragu stradanja, Hristos govori o času kada će svako stati pred istinu bez izgovora, trenutku koji jedne uzdiže, a druge suočava sa onim od čega su bežali čitav život.

U besedi za sredu Strasne sedmice, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički osvetljava trenutke kada Hristos dolazi i menja život onih koji Ga traže.

U besedi za četvrtak Strasne sedmice, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički naglašava da svako odbijanje Spasiteljeve ruke vodi u duhovnu tamu, dok prihvatanje donosi svetlost, čistotu i besmrtnost.

Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u besedi za Veliku subotu objašnjava kako dve biblijske figure oblikuju sudbinu čoveka kroz pad i uzdizanje.