RADE JEDNAKO KAO NJIHOVI PRETHODNICI PRE 82 GODINE: Bllokaderi ne priznaju da postoji SRPSKA DRŽAVA, već je zovu REŽIM

U oktobru 1944. došlo je do sudbonosnog događaja u našoj istoriji, do najtragičnije situacije kada je okupacija Jugoslavije i Srbije od nemačke vojske zamenjena reokupacijom od ideološke vojske Titovih partizana koji su odmah pokazali da im glavni cilj nije bilo oslobađanje zemlje, Beograda, pre svega, već uspostavljanje njihove vlasti bez ikakvog koncepta dijaloga s pripadnicima dotadašnjeg sistema koji je nestao u Aprilskom ratu.

Znači, ta vrsta ideološke revolucije s trenutnim kažnjavanjem protivnika, s uvođenjem prekih sudova, s potpunim izbacivanjem tradicije, a posebno Crkve iz svakodnevnog života, govora i postojanja te novoformirane, novokomponovane FNRJ je promenila istoriju Srbije. Dakle, postoji istorija Srbije od Svetog Stefana Prvovenčanog i Svetog Save, pa do 20. oktobra 1944. i postoji istorija od tada naovamo.

PUCANJ U IKONE

Taj veliki rez je krvavi rez i uspostavio je neke probleme koje do tada nikada nismo imali, u prethodnim vekovima, pa čak ni u onom periodu od decembra 1918, pa do aprila 1941, kada su se dogodila razna prilagođavanja, razna odustajanja, razni nedostojni kompromisi, prelazak duhovne politike u sferu pragmatične politike i nekakve strategije koja se često završavala potpuno suprotnim rezultatima od onih nameravanih. Ali tek u oktobru 1944. je otvoreno bezbožništvo i bogoborstvo kakvo do tada nije postojalo – puca se u ikone, tako se vežbaju pištolji, puca se u fresku u kupoli hrama na dvoru, ubijaju se sveštenici, vernici, sahranjuje se Bog u nekoj iskopanoj rupi u Crnoj Gori.

Nikoletina Bursać i likovi slični njemu govore da Boga nema jer je tako rekao politički komesar.

I u suštini, taj veliki preokret u postojanju srpske države, a na krvi pobijenih tradicionalista, patriota i vernika, pretvara se u temelj jednog sasvim drugačijeg državnog zdanja koje će posle nekoliko decenija početi da liči na ono što je postojalo pre Drugog svetskog rata, ali s izgubljenim korenjem i s uništenim kamenom temeljcem koji je postavio Sveti Sava zajedno sa svojim starijim bratom početkom 13. veka.

I tu nastaje problem koji smo videli po ko zna koji put u serijskom programu bezbožništva ispred zgrade Srpskog narodnog pozorišta (SNP) u Novom Sadu i proslave 200 godina postojanja Matice srpske.

To nisu bili politički protivnici vlasti, to nisu bili ljudi koji stavljaju ateizam ispred pravoslavlja, to nisu bili ljudi koji smatraju da građani imaju više prava nego verni narod, to su bili drugovi i drugarice okrvavljenih šaka iz 1945. koji su ubijali dobitnike Karađorđeve zvezde s mačevima, dobitnike zlatne medalje Miloša Obilića, članove kraljevske SANU, oni koji su ubijali slikare poput Branka Popovića ili pisce poput Grigorija Božovića metkom u glavu, bez prava na suđenje, sa samo jednom mogućom presudom koja je izjednačena s pucnjem u potiljak.

NAPADAJU BAŠ KAO ULIČNI PSI! Autorski tekst Dragoslava Bokana o korenima mržnje Hrvata prema Srbima!

VELIKA HRVATSKA

Ta mržnja, taj gnev, ta vrsta organizovanog linča svih neistomišljenika, svih onih koji ne liče na ljude od pre oktobra 1944. stupila je na scenu ispred SNP. Da, postoje tu i sojevi ljudi koji guraju hrvatski koncept „velike Hrvatske“ i odvajanje Vojvodine od Srbije. Ima tu i ljudi koji nastupaju iz anarhističke ili nihilističke pozicije.

Ima i ljudi koji su toliko opsednuti vučićofobijom da ni o čemu drugom ne razmišljaju, već da su oni na koje vrište i psuju pristalice tog, po njima, ozloglašenog Aleksandra Vučića. Ali sve to pada u vodu pred samom suštinom tog malog, malobrojnog, ali po intenzitetu, primećenog ideološkog antipravoslavnog i antihrišćanskog cunamija koji je počeo da se događa sa svih strana zgrade SNP i koji je pokazao da ona vrsta čistke s kraja 1944. i tokom 1945, ta vrsta obračuna bez šansi za razgovor, dijalog, argumente nastavila da postoji i u našim danima, kroz kalendar koji je otvorila obojena revolucija pre nešto više od godinu dana.

„OTAC JE GLEDAO KAKO MU HRVATI PEKU BRATA!“ Dragoslav Bokan u emisiji „NA IVICI“ o porodičnoj tragediji koja mu je promenila životni put (VIDEO)

Ovo bezbožništvo ne traži kaznu, već smrt za svoje protivnike. Oni ne priznaju da postoji srpska država koju oni ugrožavaju, sapliću i žele da stane, već je to po njima vlast ili još češće označena tim pogrdnim izrazom – režim. I da ne postoji crkva koja je stradala u ime srpskog naroda i pred ranijim okupatorima i pred Bogom svedočeći svoju upornost da izdrži i ono nemoguće i da zakorači i preko praga smrti u odbrani svetosavlja, te harmonije srpske crkve, srpskog naroda i srpske države.

Ljudi s okrvavljenim šakama na papiru i s prizivom okrvavljenih šaka njihovih prethodnika, očeva, predaka iz 1944. i 1945. su se skupili i objavili svoju mržnju. Kao čopor pobesnelih pasa, kao odemonjena grupa nekakvih ratnika podzemlja oni su nasrtali na svakoga ko je kretao da uđe u taj hram kulture Srbije i obeleži jedan od najznačajnijih datuma, dva veka postojanja Matice srpske, koja je nastala u najtežim okolnostima, ali protiv sebe, na samom početku, pa ni tokom trajanja nije nikada imala ovu vrstu lajanja, skičanja, vrištanja, pretnji, psovki koje su horski usmeravali blokaderi. Oni još nemaju ono ime koje zaista zaslužuju. Jer ako bi bilo suviše pogrdno, izgubila bi se suština njihovog delovanja, a ako bi bilo suviše nežno, izgubio bi se sam program koji ih je okupio.

REOKUPIRANJE

Dakle, ta nova grupa je premestila kalendar za te 82 godine i nastavila bez oružja, verbalnim mecima i rafalima sve ono što su njihovi prethodnici radili širom reokupirane Srbije. I zato to poreklo i ta veza direktno ukazuje na opasnosti njihovog pokreta da opet iskopaju raku za Boga i za sve nas, koji ne pristajemo na Srbiju bez Svetog Save, fresaka, liturgije, pričešćivanja, a što je njihov jedini cilj.