PRI SUSRETRU SA ZLIM SILAMA, SAMO OVO MOŽE ČOVEKA SPASITI: Sveti Sofronije nas uči kako zaštititi um i srce dok prolazimo kroz najteža iskušenja

Postoji jedna tiha, ali uporna kriza koja se ne vidi u statistikama: ljudi se sve teže nose sa pritiskom, a još teže sa smislom tog pritiska. Umor više nije samo telesni, već i unutrašnji; reči se brzo troše, a snaga se još brže osipa.

Kada um traži mir, a srce svetlo

U takvom stanju, čovek traži izlaz koji neće biti samo predah, nego preobražaj. Jednu takvu mogućnost, kao svetiljku u gustoj magli, nudi pouka Svetog Sofronija Saharova – ona koja ne obećava lak put, ali objašnjava zašto težak put ne mora da slomi.

Svetlo u najtamnijoj magli iskušenja

Sveti Sofronije Saharov je uvek govorio iz dubine iskustva stečenog dugom borbom, molitvom i ćutanjem. Njegove reči nemaju potrebu da budu utešne — one su pre svega tačne. U jednoj od svojih snažnih pouka, ostavio je svedočanstvo koje razbuđuje:

– Bog sve priziva. Ali ne odazivaju se svi na Njegov poziv. One koji se odazovu, Bog strogo ispituje, a stepen strogosti ovog ispitivanja srazmeran je stepenu njihove vernosti i predanosti. Oni koji vole Boga prolaze kroz mnoga i najteža iskušenja. Ovde bismo hteli da dodirnemo jedno važno pitanje o kome i sami ne znamo mnogo da kažemo. Ne nalazimo čak ni reč, ni put za objašnjenje tog predmeta – govorio je Sveti Sofronije Saharov, a onda je dao savet:

– Ako je moguće, postarajte se da nas razumete iz sledećih nepovezanih reči. Onaj ko voli Boga, prolazi kroz takva stradanja koja čovek bez duboke vere u Boga ne bi mogao da izdrži, nego bi duševno oboleo. Iz duboke vere i ljubavi rađa se velika odvažnost o kojoj govori starac Siluan, odvažnost koja spasava čoveka od duševnog rastrojstva pri susretu sa svetom zlih sila. Onome ko voli Boga poznata su ova stradanja, i bez obzira na sve što mu se dešava, on ne samo da ostaje normalan, tj. ne samo da zadržava sposobnost samosavlađivanja i sposobnost logičke i moralne samokontrole, nego ove sposobnosti postaju kod njega mnogo razvijenije i istančanije nego kod običnog čoveka.

Kako patnja oblikuje unutrašnju snagu

U ovim rečima nema lakih uteha. Ljubav prema Bogu ne štedi čoveka od udaraca, ali mu daje nešto dragocenije: sposobnost da ne izgubi sebe. Stradanje ovde nije kazna, već oganj u kome se razdvaja suvišno od suštinskog.

Sveti Sofronije jasno pokazuje da se duhovna zrelost ne prepoznaje po odsustvu bola, nego po tome šta se sa čovekom dešava dok kroz bol prolazi. Ako posle iskušenja ostaje više razboritosti, više tišine i više odgovornosti pred sopstvenom savešću – onda taj put, koliko god bio težak, nije bio uzaludan.

Čitanje Jevanđelja za 32. utorak po Duhovima

SviatlanaLaza/Shutterstock

 

Saborna Poslanica Svetog apostola Jakova, začalo 54 (3,1-10)

1. Braćo moja, ne budite mnogi učitelji, znajući da ćemo većma biti osuđeni, 2. Jer svi mnogo grešimo. Ako neko u reči ne greši, taj je savršen čovek, moćan je zauzdati i sve telo. 3. Gle, konjima stavljamo uzde u usta da nam se pokoravaju, i sve telo njihovo okrećemo. 4. Eto i lađe, iako su velike i silni ih vetrovi gone, okreću se malim kormilom onamo kuda hoće onaj koji upravlja. 5. Tako je i jezik mali ud, a hvali se da je veliki. Gle, malena vatra, kako velike stvari zapali!

6. I jezik je vatra, svet nepravde. Tako se i jezik nalazi među našim udima, prljajući sve telo, i paleći tok života našega, i zapaljujući se od pakla. 7. Jer svaki rod zverinja i ptica, i gmizavaca i riba, pripitomljava se i pripitomio se rodu čovečemu, 8. A jezik niko od ljudi ne može ukrotiti; to nemirno zlo, puno otrova smrtonosnoga. 9. Njime blagosiljamo Boga i Oca, i njime proklinjemo ljude stvorene po podobiju Božiju. 10. Iz istih usta izlazi blagoslov i kletva. Ne valja, braćo moja, da ovo tako biva.

Jevanđelje po Marku, začalo 50. (11,11-23)

11. I uđe Isus u Jerusalim, i u hram; i promotrivši sve, kad bi uveče, iziđe u Vitaniju sa Dvanaestoricom. 12. I sutradan kad iziđoše iz Vitanije, ogladne. 13. I videvši izdaleka smokvu s lišćem, dođe ne bi li što našao na njoj; i došavši njoj ništa ne nađe osim lišća; jer još ne beše vreme smokava. 14. I progovorivši Isus reče joj: „Od sada niko ne jeo sa tebe roda doveka!” I slušahu učenici njegovi.

15. I dođoše opet u Jerusalim: i ušavši Isus u hram, stade izgoniti one koji prodavahu i kupovahu u hramu; i ispremeta stolove onih što menjahu novce, i sedišta onih što prodavahu golubove. 16. I ne dozvoljavaše da ko pronese kakav sud kroz hram. 17. I učaše govoreći im: „Nije li pisano: ‘Dom moj nazvaće se dom molitve svima narodima? A vi načiniste od njega pećinu razbojničku‘.” 18. I čuše književnici i prvosveštenici, i tražahu kako bi ga pogubili; jer ga se bojahu; jer se sav narod veoma divljaše nauci njegovoj.

19. I kad bi uveče, iziđe izvan grada. 20. A ujutru prolazeći videše smokvu gde se osušila iz korena. 21. I opomenuvši se Petar reče mu: „Učitelju, gle, smokva što si je prokleo osušila se. 22. I odgovarajući Isus reče mu: „Imajte veru u Boga. 23. Jer zaista vam kažem: „Ako ko reče gori ovoj: ‘Digni se i baci se u more‘, a ne posumnja u srcu svom, nego uzveruje da će biti kao što govori, biće mu što god reče.”

 

 

Veliki srpski duhovnik 20. veka objašnjava kako možemo sačuvati dušu od nevidljivih napada koji vrebaju svakog nepažljivog čoveka.

Svetogorski starac objašnjava kako pola sata posvećenog Isusovoj molitvi može da donese radost, oslobodi od stresa i pokaže da sreća ne zavisi od spoljnog sveta.

Svetogorski starac nas uči kako preuzeti odgovornost za sopstvenu sreću: lekcija koja pokazuje da vera deluje samo kada čovek zakorači sam.

Svetogorski podvižnik objašnjava kako savladati strah i osećaj nedostojnosti pred Svetom Čašom i pristupiti Hristu sa smirenjem i poverenjem.

Reči starca otkrivaju zašto jedno jedino ime na spisku može imati veću težinu od hleba, odeće i svake druge pomoći.

Pouka oca Gervasija Agiorita razotkriva kako navika da volimo svoju prljavštinu koči život koji Bog zamislio za nas.