PREDVORJE PAKLA POSVETIO MAJCI! Šta krije jedan od najozloglašenijih carskih zatvora u današnjoj Češkoj!

Gavrilo Princip, pripadnik organizacije Mlada Bosna, koji je na Vidovdan, 28. juna 1914, izvršio atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, osuđen je na 20 godina teške robije. S obzirom na to da je u trenutku izvršenja dela bio maloletan, smrtna kazna je izostala, ali bi ona svakako bila čin milosrđa u odnosu na ono što ga je tek čekalo.

U ozloglašenoj carskoj tamnici Terezin, na području današnje Češke, Gavrilo Princip preživeo je samo tri i po godine, a na onaj svet ispraćen je bez jedne ruke i s manje od 40 kilograma. Slična sudbina zadesila je i njegove drugove – Nedeljka Čabrinovića i Trifka Grabeža, takođe osuđene na duge kazne, ali niko od njih nije uspeo da preživi.

Ostali samo okovi

Gavrilo Princip bio je deo veće grupe koju su, pored Čabrinovića i Grabeža, činili i Muhamed Mehmedbašić, Vasa Čubrilović, Cvjetko Popović, Danilo Ilić i određeni broj saučesnika. Cilj atentata bio je oslobađanje Bosne i Hercegovine od austrougarske vlasti i uspostavljanje zajedničke jugoslovenske države. Pored austrougarskog naslednika prestola, u Sarajevskom atentatu smrtno je stradala i njegova supruga, vojvotkinja Sofija Hotek od Hoenberga.

Muhamed Mehmedbašić jedini je uspeo da izbegne hapšenje. Prebegao je u Crnu Goru i tokom Prvog svetskog rata, u činu potporučnika, borio se na strani Srbije. Svi drugi ubrzo su uhapšeni i još brže osuđeni. Javnost u monarhiji bila je toliko ozlojeđena da niko nije sumnjao da će svako od okrivljenih „omastiti konopac“. Na njihovu žalost, spasli su ih njihovi zakoni. Naime, većina atentatora bila je mlađa od 21 godine i zvanično su se smatrali maloletnim licima. Izuzetak su bili samo Danilo Ilić i nekoliko pomagača koji su osuđeni na smrt vešanjem.

Verovatno su i članovi sudskog veća bili kivni na zakonska ograničenja, pa se nisu mnogo dvoumili gde će poslati one najodgovornije – u zloglasnu tvrđavu Terezin, na severozapadu Češke, na desnoj obali reke Ohre i na polovini puta između Praga i Drezdena, što se činilo krajnje podesnim.

Tvrđava je podignuta 1780, u vreme cara Jozefa II, koji ju je i krstio imenom svoje majke, Marije Terezije. Verovatno ni sam nije slutio da će ovo mesto s vremenom postati i predvorje pakla, kako tokom Prvog svetskog rata tako i još više kasnije, kada je najpre postao koncentracioni logor za ratne zarobljenike, a potom i tamnica praškog Gestapoa za vreme nacističke okupacije.

Uslovi života u Terezinu bili su gotovo nezamislivi. Zatvorenici su hranjeni oskudno i neredovno, zlostavljanja su bila svakodnevna, a u slučaju bolesti pre bi ih ostavili da umru nego što bi im pružili bilo kakvu medicinsku pomoć. To se ponajbolje videlo na primeru „ubice cara“, kako su nazivali nesrećnog Principa, a njegovu ćeliju, smeštenu u dubokoj unutrašnjosti tvrđave, turisti i danas rado posećuju.

Doduše, malo šta imaju da vide. Praktično, samo jedan zid s ugrađenim okovima, za koje je sužanj, prema svedočenju hroničara, danima bio vezan, i nekoliko golih dasaka na kojima je spavao. Drveno bure probušeno mnoštvom eksera, a u koje bi se zatvorenik ugurao, pa potom i zakotrljao da bi se oštrice što dublje zabadale u izmučeno telo, nije izloženo. Neko je procenio da bi bilo i previše neprikladno za osetljive oči savremenih turista.

Tri puta sahranjivan

Za nepune tri i po godine tamnovanja, Gavrilo Princip nije video dnevnu svetlost, ali ni živog stvora. Izuzev, naravno, zatvorskog osoblja i mnoštva pacova, koji su mu bili jedino društvo. S njima nije delio ćelijske obroke jer ih, zapravo, nije ni bilo, tek poneko sledovanje svakog petog dana.

S druge strane, svakodnevno je visio na već pomenutim okovima, tučen je i zlostavljan gotovo bez prestanka, a od posledica torture desna ruka mu je toliko izranjavana i inficirana da je na kraju morala da bude i odsečena. Umro je u osvit slobode i ostvarenja svega za šta se borio 28. aprila 1918. Imao je manje od 40 kilograma i zvaničnu dijagnozu da je umro prirodnom smrću od posledica tuberkuloze.

Mesto gde je pokopano njegovo telo trebalo je da ostane večita tajna. Sahranjen je noću, u neobeleženom grobu na mesnom katoličkom groblju, ali je jedan vojnik koji je u tome učestvovao, inače Čeh po nacionalnosti, posle završetka rata otkrio pravu lokaciju. Međutim, bila je to tek prva u nizu sahrana.

Već 7. jula 1920. posmrtni ostaci Gavrila Principa i njegovih drugova Čabrinovića i Grabeža preneti su u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca i sahranjeni su u zajedničku grobnicu u Sarajevu, da bi iz nje konačno bili preneti i sahranjeni u Kapeli vidovdanskih heroja. U samoj kapeli, u blizini vrata, postavljena je i ploča s imenima vidovdanskih heroja i Njegoševi stihovi: „Blago tome ko dovijek živi, imao se rašta i roditi.“

Posle Prvog svetskog rata, u znak počasti, čehoslovačke vojne vlasti nisu koristili ćeliju u kojoj je tamnovao Princip, ali se već tokom Drugog svetskog rata čitav kompleks tvrđave Terezin pretvorio u koncentracioni logor u kom je stradalo čak 3.500 Jevreja. Naposletku, Terezin je došao glave i vlastodršcima. Nakon završetka rata i kapitulacije nacističke Nemačke, tvrđava je postala dom za nemačke ratne zarobljenike.

Bonus video