Porodična pobožnost i čudotvorna ikona Svetog Serafima Sarovskog
Jelenina porodica je negovala duboku pobožnost prema Svetom Serafimu Sarovskom, i ona je žarko želela da se pomoli pred čudotvornom ikonom svetitelja koja se čuva u Novo-Divejevu. Njena majka joj je često pričala o tome kako je Sveti Serafim spasao njenog strica Viktora tokom Građanskog rata.
Viktor je ranjen u bici, a iz bojišta ga je izvukao jedan stariji seljak koji ga je negovao, skrivao u kući u selu i previjao mu rane. Nakon što je povratio snagu, Viktor je krenuo ka Krimu, gde se sastao sa svojom sestrom Ekatarinom. Jednog dana su zajedno ušli u crkvu; kada je Viktor ugledao ikonu Svetog Serafima, odmah je prepoznao lice seljaka koji mu je spasao život. Od tog dana, oboje su sa sobom nosili malu sliku svetitelja gde god da su išli.
Neprikazana ikona i duhovna prekretnica
Dirnuta zahvalnošću, Jelena je požurila u manastirsku crkvu — ali ikona je bila pokrivena. Kada je pitala da li može da joj se pomoli, ljubazno su joj rekli da, iz razloga izvan njihove kontrole, toga dana ikona ne može biti prikazana.
Godinama kasnije, sećala se tog trenutka sa suzama. „Vidite, svetitelj me nije primio — okrenuo mi je leđa.“ Ovo iskustvo duboko ju je potreslo. Prvi put je jasno i bolno osetila da protraćuje život koji je bio namenjen nečemu višem. Od tog dana sve intezivnije je razmišljala o monaštvu, mada nije preduzimala konkretne korake — sve dok joj se nije teško razboleo voljeni brat.
Bolest i smrt brata kao podsticaj za monaški put
Gorđi je imao samo trideset godina kada su lekari otkrili tumor na mozgu. Bolest je brzo napredovala i on je bio primoran da ostane u bolnici. Jelena je dala otkaz na poslu da bi se brinula o njemu. Njegova muka postala je i njena, a da bi ih oboje odvratio od bola, tražio je da mu čita iz žitija svetih. Ona je pronašla nekoliko tomova i satima mu je čitala pored bolničkog kreveta; te reči su im donosile utehu. Posle nekoliko meseci, Gorđi se upokojio.
Jelena je duboko tugovala, posebno zato što joj brat nije ostavio naslednike. Prekoravala je sebe — i majku — što su bile previše stroge prema mladim ženama koje je brat želeo da oženi, uskraćujući mu radost porodičnog života.
Odluka za monaštvo i izbor manastira
Posle Gorđijeve smrti, Jelena nikada nije sumnjala da želi da postane monahinja. Došlo je vreme da izabere manastir. Sanjala je da ode u Gornji manastir u Svetoj Zemlji, ali nikada nije uspela da završi potrebnu papirologiju. Šta joj je ostalo? Ništa drugo osim molitve i poverenja Bogu da će sve srediti. I upravo to je činila.
Manastir Pokrova Presvete Bogorodice, Busi-en-Ot
Posle bratove smrti, Jelena je provodila duge sate na groblju — ili moleći se kraj njegovog groba, ili sedeći u blizini crkve. Jednog popodneva, arhiepiskop Jovan iz San Franciska slučajno je seo pored nje. Neko vreme su ćutali, a onda ju je vladika upitao čiji je grob koji posećuje. Jelena, poznavajući čuda koja su se dešavala po njegovim molitvama, ispričala mu je o bratovoj bolesti, svojoj tugi i želji da se zamonaši — kao i o preprekama koje su joj se činile nepremostivim.
Očekivala je pouku, utehu, možda neki praktičan savet. Vladika je samo uzdahnuo:
— Večna mu sećanja na slugu Božjeg, Gorđija. Ne tuguj; sve će se odvijati kako treba.
Nekoliko dana kasnije, dok je Jelena slikala krst na bratovom grobu, poznata monahinja joj je požurila u susret.
— Imamo igumaniju koja je došla iz Francuske — želi da te odmah vidi.
Ta igumanija bila je mati Evdokija iz Manastira Pokrova Presvete Bogorodice u Busi-en-Otu. Njihov razgovor bio je dug i srdačan. Igumanija je postavljala pitanja, a Jelena je odgovarala bez zadrške. Na kraju je mati Evdokija uputila jednostavan poziv: „Dođi i poseti nas“ — bez obećanja, bez pritiska.
Jelena je otišla i nikada se nije vratila. Za nju je taj niz događaja bio nedvosmislen: Božja volja i tihi zagovor njenog brata.
Dana 4. decembra 1964, na praznik Ulaska Presvete Bogorodice u Hram, Jelena Georgijevna, vojvotkinja od Lehtenberška, primljena je kao iskušenica u manastir Pokrova Presvete Bogorodice.
„Došla sam kući“
Godinama kasnije rekla je svojoj kelijskoj drugarici da je u trenutku kada je kročila unutar manastirsa znala: Ovo je moj dom — onaj koji nikada ranije nije našla. Stara tuga se istopila u duboku, postojanu radost. Prigrlila je pravila manastira do najsitnijih detalja, prisećajući se izreke koju su joj često ponavljali roditelji i guvernanta: Veliki red počinje malim delima; vernost se prvo pokazuje u detaljima.
Čak i pre dolaska, bilo joj je određeno prvo poslušanje. Zajedno sa sestrama Marijom, Engleskinjom koja je tečno govorila ruski, Jelena je počela da prevodi i štampa duhovne knjige. Tako je rođena danas poznata manastirska štamparija. Njihova prva publikacija bio je Akatist Svetom Serafimu Sarovskom — svetitelju koji je posebno bio drag Jelinoj porodici.
Godine 1979. primila je malu shimu, u pripremi je sama prepisivala pravilo manastirske shime da bi razumela svaku reč. Dobila je ime mati Jelisaveta, u čast Pravedne Jelisejete, majke Svetog Jovana Preteče.
Vojvotkinja u monaškoj odori
Svi su voleli mati Jelisavetu. Njena narav bila je izuzetno smirena; nikada nije isticala svoje plemićko poreklo, i bilo joj je neprijatno ako bi posetioci pokazivali više znatiželje za njenim titulama nego za njenom ličnošću. Ipak, hodočasnici su dolazili sa svih strana sveta da upoznaju „monahinju koja je potomak Napoleona“. Svakog je dočekivala sa neiscrpnom ljubaznošću, a posebno je volela one koji su dolazili iz Rusije — mada joj je bilo i zabavno kada su mnogi pokušavali da dokažu rodbinske veze sa Lehtenberzima.
Za nju je lekcija bila jasna: titula nije privilegija, već obaveza — dug svojoj otadžbini, poziv da se služi „do poslednjeg daha, do poslednje kapi krvi“. Nije nikada nametala ovaj stav, niti se smatrala boljom od drugih.
Poslednje godine
Mati Jelisaveta teško se razbolela 2013. Dok je mogla da hoda, svakodnevno je posećivala kapelu Svetog Serafima Sarovskog, koju su same sestre podigle. Tamo je klečala pred ikonom svetitelja, podižući sopstvene ruke u molitvi za manastir koji je postao njen pravi dom. Molila je da službe na crkvenoslovenskom jeziku nikada ne prestanu, i da ruske monahinje jednog dana ponovo dođu kako bi nastavile tradicije svojih osnivačica.
Mati Jelisaveta se upokojila u novembru 2013.
U manastiru Busi-en-Ot danas sada nema više ruskih monahinja, ali mati Emilijana, sadašnja igumanija, pažljivo čuva nasleđe. Znanje ruskog jezika više nije uslov za prijem, ali sestre moraju učiti crkvenoslovenski, a liturgija se i dalje služi na ovom svetom jeziku — baš kao što je mati Jelisaveta molila.
Legenda kaže da je Raka Milošević, dvorjanin despota Jovana Brankovića, krajem 15. veka na mestu današnjeg manastira ubio jelena, simbola monaške čistote, posle čega je, da bi se iskupio, odlučio da podigne manastir.
Od trenutka krštenja pa sve do poslednjeg dana, reči Simvola vere prate čoveka na njegovom duhovnom putu, podsećajući ga na najdublje istine vere i obećanje večnog života u Carstvu nebeskom.
Kako objašnjava srpski glumac, koji je stekao slavu i u Rusiji, jednom prilikom je odbio ulogu nakon što je pročitao scenario.
Proroštvo Svetog Save Storozhevskog povezalo je cara Francuske i pravoslavnu monahinju iz manastira kraj Pariza, a ova neverovatna priča o ljubavi, veri i zaboravljenoj plemenitosti nadilazi vekove.
POGLEDAJTE JOŠ:
HOTEL JE UKLET? Dvojica mladića u čuvenom letovalištu PREMINULI u njemu u razmaku od dve nedelje, a pre tri godine dogodio se JOŠ JEDAN UŽAS
ŠOK-BOMBA PRODUKCIJE PINKA! Stiglo zvanično saopštenje nakon velikog finala, ovo se čekalo od samog početka!
HRVAT PODIVLJAO NA ŽELEZNIČKOJ STANICI U ŠVAJCARSKOJ! Napao čoveka mačetom, ali ovo nije očekivao