Pod svodovima monumentalnog zdanja na Vračaru, dok se miris tamjana mešao sa tihim šumom molitvenog sabranja, verni narod je u Siropusnu nedelju ispunio hram Svetog Save, iščekujući reč koja uvodi u najdublji hod duše – hod ka Vaskrsu. Svetu arhijerejsku liturgiju služio je Patrijarh srpski Porfirije, a njegova beseda bila je jasna, ogoljena od suvišnih ukrasa i usmerena ka suštini: post nije forma, već preobražaj.
– Sutra počinje Velika Četrdesetnica. Počinje Veliki post koji je priprema za najveći, najvažniji i suštinski praznik, praznik koji otkriva smisao naše vere, praznik Vaskrsenja Gospodnjeg – poručio je patrijarh, podsećajući da se pred vernicima otvara vreme koje traži budnost, ali i radost. Jer post, kako je naglasio, nije tek niz propisa, već priprema za susret sa Tajnom koja menja pogled na život i smrt.
Molitva koja nas uči zajednici
Tumačeći odlomak iz Jevanđelja po Mateju, deo Besede na gori, patrijarh Porfirije je ukazao na molitvu „Oče naš“ kao na srž hrišćanskog obraćanja Bogu.
– To je molitva koju govori svako od nas pojedinačno, ali i molitva u kojoj, iako se Bogu obraćamo pojedinačno, govorimo da je On Otac naš. Sa jedne strane mi pokazujemo da hoćemo zajednicu sa Bogom, ali u isto vreme govorimo i da je Bog ne samo moj Otac, nego i Otac naš. Time pokazujemo i da smo među sobom zajednica.
U toj jednostavnoj, a sveobuhvatnoj molitvi sadržana je i poruka posta: nema istinske duhovnosti bez zajednice. Pravoslavlje ne poznaje pobožnost zatvorenu u sebe; vera se potvrđuje u odnosu – prema Bogu i prema bližnjem. Otuda i snažan naglasak na praštanju.
Praštanje kao uslov za primanje milosti
– Ako mi budemo praštali sagrešenja drugih, Gospod će nama oprostiti i već je oprostio. Međutim, ako mi ne budemo bili spremni da praštamo drugima, mi nećemo biti sposobni da prepoznamo milosrđe Božje, da usvojimo i primimo Njegov oproštaj, jer će u našim dušama biti gorčina, led, mržnja, mraz i hladnoća. To je ono što treba da imamo na umu, braćo i sestre, tokom čitavog ovog posta.
Te reči odjeknule su kao poziv na unutrašnje razračunavanje sa sopstvenim ogorčenjima. Praštanje, u pravoslavnom iskustvu, nije sentimentalni čin niti zaborav učinjene nepravde; ono je oslobađanje srca od tereta koji ga sputava da primi blagodat. Bez tog oslobađanja, post se svodi na spoljašnji napor bez duhovnog ploda.
Pravila nisu cilj, već sredstvo
Patrijarh je zato podvukao da „post nije sam sebi cilj“. Crkva je, kako je rekao, čovekoljubivim umom ustanovila pravila i smernice, ali ona nisu krajnja tačka.
– Pravila su pomoćna sredstva i oruđa, kao i čitav post koji nas vodi jednom i jedinstvenom cilju, a to je zajednica sa Bogom i zajednica ljubavi sa drugim ljudima – istakao je patrijarh.
Upozorio je i na opasnost licemerja:
– Ne treba da postimo, kako nas podseća današnje Jevanđelje, kao licemeri, da bi nas drugi ljudi videli. Ne treba da postimo zbog toga da bismo imali posebne počasti i slavoljublja, nego treba krišom – u dubini svoje duše, u pokajanju i iskanju oproštaja od Boga, u praštanju drugima.
Post, dakle, ne traži publiku; on se odvija u tišini savesti.
Borba protiv zlih pomisli, a ne samo promena jelovnika
Posebno snažan deo besede odnosio se na razumevanje posta kao borbe protiv unutrašnjih slabosti.
– Post ne treba da nam bude samo telesna disciplina, samo dijeta, nego treba da se borimo protiv svake zle pomisli, protiv svake ružne emocije, protiv svega onoga što je suprotno Božjoj volji i što je suprotno našoj prirodi – rekao je patrijarh.
Time je jasno razgraničio asketsku praksu od puke promene jelovnika. Uzdržanje od hrane ima smisla jedino ako ga prati uzdržanje od zla.
Zaključujući, patrijarh je podsetio da je i spoljašnji post važan jer čoveka vežba, osposobljava i čini budnim: da možemo da lovimo sve ono što je negativno u nama, zlo i greh, da odsecamo sve to i očistimo našu njivu, njivu naše duše, da iz nje mogu da izniknu zasejana semena vrline dobra, ljubavi, milosrđa i čovekoljublja. I naravno, sve to da bude prožeto pokajanjem.
U sabranju su sasluživali arhijereji i brojno sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve, čime je liturgija dobila snažnu dimenziju crkvenog jedinstva. No, istinsko jedinstvo, kako se moglo razumeti iz poruke Patrijarha, ne završava se na oltaru. Ono se proverava u porodici, na poslu, među prijateljima – u svakom susretu u kojem biramo između osude i milosti.
Velika Četrdesetnica nije tek kalendarska etapa. Ona je poziv na promenu pravca – od samodovoljnosti ka zajednici, od tvrdoće srca ka praštanju, od spoljašnje forme ka unutrašnjem preobražaju. Liturgija u hramu Svetog Save tako je postala početak puta na kojem se uči kako da se postom ne iscrpi telo, nego probudi duša.
Kroz tumačenje jevanđelske priče o cariniku i fariseju, sveštenik Sabornog hrama u Baru pozvao je verni narod da se pripremi za uzdržanje u srcu, a ne samo u spoljašnjim oblicima.
Sa liturgijskog sabranja na Sretenje u Podgorici upućena je jasna poruka o odgovornosti, pokajanju i delima koja ostaju zapisana, ne pred ljudima, već pred Bogom, kao priprema za post koji traži više od forme i navike.
Dok se trpeze sklanjaju, a hramovi pune narodom koji jedni drugima traži oproštaj, ovo je trenutak kada se odlučuje da li će post biti puka forma ili početak istinske unutrašnje promene.
Mitropolit mileševski poziva vernike na lični preobražaj: kako kroz post i molitvu učestvovati u svetlu Hristovog Vaskrsenja i pronaći unutrašnju radost koja nadilazi svakodnevnicu.
POGLEDAJTE JOŠ:
OVAKAV POST JE NIŠTAVAN PRED BOGOM! Starac Garvasije o svoj uzaludnosti uzdržanja pojednih vernika
TRUDNA DEA OTKRILA POL BEBE! Dan posle udaje odjeknula vest – PRVO OGLAŠAVANJE RAZGALILO NACIJU
NAJUKUSNIJE ŠPAGETE NA VODI: Jednostavan recept za zasitan ručak bez kapi ulja koji će obradovati celu porodicu