Na mestu tragične nesreće u Novom Sadu, građani, skrhani bolom, dolaze da zapale sveću i u tišini izgovore molitvu za nevino stradale i povređene. Mesto na kojem je tragedija odnela živote sada je obasjano hiljadama sveća, među kojima su se našli i stihovi ispisani na papiru, delo Nikole Čobića, posvećeni nastradalima.
Ti stihovi, osvetljeni plamenom sveća, još dublje pogađaju srca okupljenih, pojačavajući bol koji reči teško mogu izraziti. U njima se oseća vapaj duša koje su, kao senke, ostale na pruzi tog kobnog dana, noseći sa sobom neostvarene snove i nedovršene priče:
“NOVI SAD, NOVEMBAR, PRVI
Kažu da vozovi razdvajaju ljude,
a pruga je suviše ravna
i u ravnici, gde je nekad bilo žito
sada stoje duše, kao sećanja davna
Nedočekan voz, ili samo predah
kroz maglu i oblak prašine
uz rupu u duši, to je samo senka
dok vapaj razara bol tišine
I samo da stanem, da posedim malo
da odmorim dušu od ovoga dana
al’ odlazim brzo, zovu me daljine
setite se mojih u očima rana
Samo me je beton prekrio snažno
bilo me je do sad, a više me nema
mislite na moje nedosanjane snove
sada sam umoran i već mi se drema
Proći će vozova ovde još bezbroj
tutnjiće svojim putem po pruzi
a moje će lice ostati da spava
u kapi sećanja, toj poslednjoj suzi”
Na mestu ove velike tragedije na Železničkoj stanici, u 17 časova počeo je komemorativni skup na kojem su se okupile hiljade građana, dok reke ljudi i dalje pristižu, noseći sveće i cveće u znak sećanja na stradale. U tišini su se smenjivale suze i molitve, a tuga je bila gotovo opipljiva, obasjana treperavim svetlom sveća. Okupljeni su, uz stihove Nikole Čobića koji sada krase to mesto bola, osetili neizmernu tugu koja se rečima ne može do kraja izraziti.
Na tom mestu bola, tišina i molitva spajaju žive i preminule u mislima na večni život i nadu. U hrišćanstvu verujemo da nijedna suza, nijedan uzdah ljubavi za bližnje nije izgubljen; svaka od njih postaje molitva koju Bog čuje, večno utkane u našu veru i sećanje.
Otac Hristodulos Papaioanu u emotivnoj ispovesti otkriva duboku tugu zbog gubitka sina Kiprijana u strašnoj železničkoj nesreći. Njegove reči, prožete bolom i verom, dirnuće svakoga ko je ikada doživeo gubitak.
Povodom nemerljivog gubitka života u strašnoj nesreći, poglavar Srpske pravoslavne crkve izrazio je duboko saučešće i molitveno stao uz porodice nastradalih, naglasivši važnost zajedništva i vere kao utehe u najtežim trenucima.
Posle velike tragedije na železničkoj stanici u Novom Sadu, Crkva poziva na humanost i pomoć povređenima, posebno za rezerve krvnih grupa koje su pri kraju.
Nesreća na novosadskoj železničkoj stanici potresla je Srbiju i pravoslavni svet. Mitropolit volokolamski Antonije uputio je reči utehe i podrške, pridružujući se patrijarhu Porfiriju i ruskoj crkvi u molitvama za nastradale i njihove porodice.
Na dan kada se odaje počast preminulima, pravoslavni vernici iz severnog dela Kosovske Mitrovice kreću u emotivno putovanje ka grobovima svojih voljenih, prevazilazeći etničke podele i obnavljajući vezu s prošlošću na mestima koja su svedoci patnje i nade.
Iz eparhije Bačke oglasili su se saopštenjem u kom izražavaju duboko žaljenje zbog nesreće u kojoj je stradalo 14 ljudi, a troje je povređeno.
POGLEDAJTE JOŠ:
SRBIJA ĆE DANAS OSETITI SVE „ČARI“ NOVEMBRA: Oblačno, uz osetno zahlađenje tokom podneva
DANAS SU SVETI MUČENICI ONISIFOR I PORFIRIJE: Bili su osuđeni na brutalnu smrt zbog Hrista
OPASNOST KOJA SE KRIJE U TAMI KOCKARNICE, A KOJE NISMO SVESNI: Otac Rafailo upozorio na podlost ruleta, sve ima samo jedan cilj