Prelomno iskustvo kliničke smrti
Prelomni trenutak njegovog duhovnog puta desio se u februaru 1997. godine, kada je, usled peritonitisa, doživeo kliničku smrt. Kasnije je ovo iskustvo opisao s neobičnom jasnoćom: video je hodnik obasjan blistavom svetlošću, ali je odlučio da se vrati životu – „neredenom svetu“. Nakon uspešne operacije, susreće se sa protojerejem Vladimirom Vorobjovim – sveštenikom i fizičarem po obrazovanju, bivšim višim naučnim saradnikom. U decembru iste godine, otac Vladimir ga je krstio, a početkom 1998. godine Raušenbah se prvi put pričestio.
Nakon krštenja, koliko mu je zdravlje dopuštalo, redovno je učestvovao u liturgijskom i tajnovitom životu Crkve. Dana 26. februara 2001. godine doživeo je težak moždani udar. 26. marta – već teško bolestan – prima pričešće po poslednji put, a narednog dana, na praznik ikone Presvete Bogorodice „Feodorovska“, upokojuje se u Gospodu. Sahranjen je na Novodevičjem groblju u Moskvi.
Nauka i vera – harmonija, a ne sukob
U otvorenom razgovoru sa novinarom Andrejem Karaulovom, Boris Raušenbah je svojevremeno opovrgao široko rasprostranjene mitove o „neprijateljstvu“ između Crkve i nauke. Podsetio je da su veliki umovi poput Njutna, Kopernika i Planka bili duboko verujući, a da je sukob između nauke i religije rezultat neznanja, podstaknutog agresivnim ateizmom XVIII veka, koji je prodro i u Sovjetsku Rusiju tokom komunizma. Prema njegovim rečima, nauka se bavi logikom, dok religija proučava ono što je izvan logike. Upravo njihovo povezivanje vodi ka potpunijem i celovitijem pogledu na svet.
Vi ste matematičar, ceo život posvećeni kosmosu, a istovremeno pohađate crkvu. Zar to nije kontradiktorno?
– Zašto bi bilo kontradiktorno? U sovjetskim knjigama pisalo je: „Naši kosmonauti su leteli daleko i nisu videli nijednog Boga.“ Sam način na koji je to pitanje postavljeno otkriva zapanjujuću, gotovo drvenu nekompetentnost naših pisaca-ateista. Njutn je bio verujući čovek, ali obratite pažnju – kada stvara model Sunčevog sistema, Boga u njega ne uključuje.
Naučnici koji su bili verujući
Bog prebiva u nekom mističnom prostoru, i Njutn je to savršeno razumeo. Zato kosmonauti nisu mogli „sresti“ Boga u kosmosu – a zašto bi Ga tamo i tražili? Kada u molitvi „Oče naš“ kažemo „Koji si na nebesima“, to nipošto ne znači da je Bog na 126 kilometara iznad Zemlje… Inače, Njutn je osnivač moderne nauke, a u isto vreme bio i istaknuti bogoslov za svoje vreme – napisao je toliko teoloških dela koliko i naučnih.
Uzmimo primer XX veka. Maks Plank – otac savremene fizike, uveo je pojam „kvant“ – takođe je bio verujući čovek. Kako onda možemo tvrditi da se nauka i vera međusobno isključuju?
Ali zar Crkva nije progonila naučnike?
– Nije.
Kopernik i pogrešna tumačenja
– A Kopernik?
– Ta priča je potpuna izmišljotina. Ako želite da znate, Kopernik je zauzimao visoku poziciju u crkvenoj hijerarhiji – bio je kanonik, odnosno zamenik episkopa. Da, njegovo učenje je bilo predmet oštrih kritika, a sam je bio ismevan i proglašavan neukim, ali ne od strane Crkve, nego od humanista, koji se danas doživljavaju kao nosioci napretka. U Evropi je čak postojala i pozorišna komedija, napisana od humaniste, u kojoj je glavni junak prikazan kao budala zato što tvrdi da se Zemlja okreće oko Sunca.
Znači, humanisti su napadali Kopernika zato što je bio verujući?
– Ne, napadali su ga zbog „ne-naučnosti“. U to vreme astronomija je imala veliki praktični značaj – hiljade astrologa oslanjale su se na nju kako bi pravile horoskope. Izračunavanja su pokazivala da geocentrični model Ptolomeja bolje odgovara posmatranjima nego heliocentrični model Kopernika. Pošto su humanisti verovali da je praksa kriterijum istine, Kopernikovo učenje proglasili su besmislenim.
Postoje informacije da je objavljivanje njegove knjige odloženo i da je to, uz njegovu smrt, navodno spasilo ga od lomače…
– Krajnje pogrešno! Da, Kopernik je objavio svoje delo relativno kasno, ali to je bilo zato što je teško podnosio svoje greške i nije bio siguran kako da ih ispravi. Nadao se da će vremenom usavršiti svoj model i smanjiti greške. Uopšte se nije plašio crkvene osude.
Galilej i odnos sa papom
A Galilej? Zar ga Crkva nije osudila?
– Danas svi zaboravljaju da je Galilej bio blizak prijatelj pape Urbana VIII i da je živeo u papinskom dvoru. Sprijateljili su se još dok je papa bio kardinal. Sva Kopernikova dela finansirao je rimski papa Pavle III, a i Galilejeva dela nosila su papino odobrenje. U to vreme, protestanti su optuživali papu za razne grehe, uključujući i to da je neprijatelj nauke, i zatrpali ga kritikama. Galilejeva knjiga, koja je – navodno uz papino odobrenje – branila heliocentrično učenje Kopernika, postala je dokaz tih optužbi.
Papa je bio primoran da pokaže da nije reakcionar i da ne protivureči nauci. Katolička crkva bila je u obavezi da poštuje mišljenje univerzitetskih naučnika i da formalno osudi „pogrešna naučna“ heliocentrična shvatanja. Čak i čuveno Galilejevo odricanje i legendarno „Ipak se okreće!“ nisu bili inicijativa pape – on je to učinio formalno, sa teškom dušom, pod pritiskom protestanata. Niko Galileju nije preteo lomačom. Zapravo, Crkvi je bilo svejedno ko je u pravu – Kopernik ili Ptolomej.
Misterija oko Kopernika
Zašto?
– Zato što to nije bilo u njenoj nadležnosti! Crkva se uvek bavila svojim poslom, a nauka svojim. Delo Crkve je spasenje duša, a ne proučavanje kretanja planeta. Naši ateisti su tvrdili da je „Crkva na kraju morala da prizna ispravnost Kopernika“. Ništa slično! Naučnici su ti koji su morali da prihvate njegove ideje – Crkva je uvek posmatrala sve ravnodušno.
U čemu je bila Kopernikova greška? Mislio je da se planete kreću po kružnicama. Kepler je pokazao da se kreću po elipsama, izračunao precizne proračune i odmah su ga prihvatili astrolozi. Heliocentrični sistem pokazao se preciznijim od geocentričnog i odmah je uveden na univerzitetima. Nije bilo nikakve ideološke borbe, ni vikanja, ni mahanja rukama. Crkva je uvek imala dovoljno svojih briga i u naučnim pitanjima poštovala stav univerzitetske većine – i to je bilo potpuno ispravno.
Tolstoj i Crkva
– Ali zar Crkva nije osuđivala ljude zbog njihovih uverenja? Tolstoj, na primer, bio je izopšten…
– Da, ali to ne znači da ga je proklela. Crkva nikoga ne proklinje. Ona samo zvanično objavljuje da određena osoba više nije njen član. Tolstoj je bio genije, ali i hirovita ličnost. Stvorio je sopstvenu religiju, započeo „tolstoizam“, učenje o neodupiranju zlu nasiljem… Sam se udaljio, a Crkvi nije ostalo ništa drugo nego da to potvrdi.
Danas se često govori o religijskom fanatizmu. Krstaški pohodi se, na primer, pominju kao ekstremni primeri…
– Vidite, u istoriji je religijski motiv često bio samo fasada. Ti pohodi su formalno vođeni radi oslobođenja Božijeg groba, ali u stvarnosti su imali i jasne ekonomske ciljeve.
A kako nastaje ateizam?
– Teško je precizno reći… Čini mi se da su koreni suprotstavljanja nauke i religije nastali u XVIII veku u Francuskoj. Francuski enciklopedisti, boreći se protiv kraljevske vlasti, prirodno su se obraćali i protiv Crkve, jer je ona podržavala kralja. Upravo oni polažu temelje agresivnog ateizma, koji je kasnije prihvaćen kao ideologija u Sovjetskoj Rusiji – i od toga potiče naše današnje neznanje. Lično sam se s tim susretao mnogo puta – čak i unutar zidova Akademije nauka, u razgovorima sa kolegama akademicima. Ponekad bi mi se obraćali jer su znali da imam neka bogoslovska znanja… I bio sam zadivljen njihovom dubokom nepismenošću. Jednostavno nisu ništa razumeli!
Nauka i vera kao celovit pogled na svet
Ne volite ateiste?
– A zašto bih ih voleo? Jednom sam dobio ideju da im ponudim neku „proveru“. Profesionalni ateisti su stavljeni u sportsku salu: ko pljuje na dva metra – kandidat je filozofskih nauka iz ateizma, na pet metara – doktor! Ništa ne rade, samo pljuju… Ateizam je uveden u Sovjetskoj Rusiji, a da se uopšte nije shvatila potpuna besmislenost te inicijative. Postojao je čak zakon koji je zabranjivao Crkvi da pomaže siromašnima. Takvo delo se tumačilo kao nezakonito privlačenje ljudi u „strašno crkveno leglo“… Negde sam zapisao da je Sovjetski Savez bila jedina zemlja u svetu u kojoj je zakonom bilo zabranjeno činiti dobro.
Zašto kažete „potpuna besmislenost te inicijative“?
– Hteli su da zamene hrišćanski pogled na svet „naučnim“. Ali „naučni pogled na svet“ ne postoji – to je potpuna besmislica! Nauka i religija se ne protivreče, naprotiv – one se dopunjuju. Nauka je carstvo logike, religija proučava ono što je izvan logičkog razumevanja. Čovek prima informacije kroz dva kanala: jedan logički, drugi izvanlogički. Kroz zbir tih kanala donosi svoje odluke. Zato takozvani „naučni pogled na svet“ je osakaćen pogled na svet. Nama je potreban ne naučni, već celoviti pogled na svet.
Engleski pisac Česteron je jednom rekao da je religiozno osećanje slično zaljubljenosti. A ljubav, kao što znamo, ne može da se pobije nikakvom logikom. Naša ateistička propaganda je pokušavala logički da dokaže neodrživost religije. To je bilo besmisleno. Može li logikom da se razuveri zaljubljena osoba?
Postoji još jedan aspekt. Uzmimo poštenog, obrazovanog ateistu. Čak i bez da to sam shvata, on se rukovodi pravilima formiranim u Evropi tokom poslednja dva milenijuma – a ta pravila su hrišćanska.
Vidite, kao dete nisam birao svoju religiju, ali sada sam je svesno prihvatio. Prigrlio sam pravoslavlje ne samo zato što u Rusiji nema hugenotskih hramova, već i zato što smatram da je Pravoslavlje najbliže Istini koju su apostoli objavili…
Otac Mojsije Mekferson, bivši krovopokrivač i otac petoro dece, postao je viralna zvezda zahvaljujući svojim porukama o sirovoj muškosti, pravoslavlju i ulozi muškarca kao stuba porodice
Dok su vernici slavili praznik Svetih apostola Petra i pala, košarkaš Luka Vildoza kršten je pod svodovima najvećeg srpskog hrama – evo zbog čega je odlučio da promeni veru i kako je njegova odluka ganula Beograd.
Čuveni dirigent venčao se po pravoslavnim kanonima u gruzijskom manastiru Samtavro, obučen u narodnu nošnju; njegova izabranica je mlada Gruzinka, fitnes instruktorka Marijam Šarmanašvili.
U regionalnom centru Vest Jorkšira čitava zajednica odlučila je da krene putem apostolske vere – prva liturgija već je služena, a uskoro sledi čin sabornog krštenja 34 vernika.
Priča Partenijusa Tarnera pokazuje da pravoslavlje u Americi nije egzotična tradicija, već univerzalni odgovor na žeđ za smislom, autentičnošću i zajedništvom.
Nakon godinu dana pripreme i učešća na bogosluženjima mladi ljudi iz Holandije kršteni su i miropomazani u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, potvrđujući da sve više Evropljana traži mir i istinu u pravoslavlju.
POGLEDAJTE JOŠ:
SPREMITE ZALIHE! Sutra neće biti vode ceo dan zbog radova
VESNA POČELA DA SE SKIDA, A SRBI SE ODMAH NAVUKLI! Kad postane PENZINERKA snimiće najluđi FILM ZA ODRASLE, ŠOK
DRŽAVA OBJAVILA RAT AMBROZIJI! Ako građani ne postupe po nalogu platiće VISOKE KAZNE