U selu Gornje Zaostro, nadomak Berana, na dan hramovne slave crkve Svete Prepodobnomučenice Paraskeve Rimljanke, došlo je do incidenta oko podizanja i uklanjanja spomenika vojvodi Pavlu Đurišiću, što je već danima izazivalo tenzije ne samo u ovom delu Crne Gore, već i u celom regionu. Tim povodom, mitropolit budimljansko-nikšićki Metodije iznosi svoj stav i detaljno objašnjava tok zbivanja.
Reakcija vladike Metodija, duboko ukorenjena u pravoslavnom duhovnom poretku i etosu Crkve, osvetljava ne samo hronologiju događaja, već i moralnu, duhovnu i versku dimenziju koja prati postupanje nadležnih državnih organa i lokalne vlasti prema narodu i svetinji. U ovoj izjavi jasno se vidi kako Crkva, kroz molitvu, sabranje i mirno posredovanje, nastoji da očuva dostojanstvo, pravdu i sabornost naroda, čak i u situacijama političkog i društvenog pritiska.
Tok događaja i reakcija mitropolita
“Na okolnosti konkretnog događaja od dana 8. 8. 2025. godine, u vezi sa spomenikom Pavlu Đurišiću u selu Gornje Zaostro, imam da izjavim sledeće:
Blagovoljenjem Božijim, mitropolit sam budimljansko-nikšićki, te budući da se selo Gornje Zaostro sa hramom Prepodobnomučenice Paraskeve – Petke Rimljanke nalazi na teritoriji Eparhije budimljansko-nikšićke, kao nadležni arhijerej navedene prilike služio sam Svetu arhijerejsku liturgiju povodom hramovne slave – praznika svete Petke Rimljanke, koji se obeležava 8. avgusta.
Iz sredstava javnog informisanja doznao sam da je tih dana, na privatnom posedu meštana sela, bilo planirano podizanje spomenika Pavlu Đurišiću, jednom od komandanata Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Takođe mi je bilo poznato da je i u prethodnih 20 godina bilo pokušaja da se podigne taj spomenik, što tadašnje državne vlasti nisu dozvolile.
Zbog toga nisam bio previše iznenađen što se slična situacija ponovila i ovog puta, zbog čega je, po nalogu nadležnih organa, spomenik trebalo da bude uklonjen.
Pripreme i incident uoči hramovne slave
Pokušaću hronološki da izložim sled događaja.
U razgovoru sa prisutnima i očevicima saznao sam da je spomenik postavljen u 4 sata ujutro 7. avgusta. Moji parohijski sveštenici, otac Milenko Ralević i o. Miloš Mizić, došli su istog dana u 15 sati na mesto postavljenog spomenika, gde je pripremano bogosluženje u hramu i postavljana sofra za dan praznika, na posedu domaćina slave Vujadina Dobrašinovića. Tamo su ostali do 4 sata izjutra 8. 8.
Policija je, tog dana uoči slave, 7. 8., nakon pretresa kuće, privela domaćina slave Vujadina Dobrašinovića, koga je označila kao organizatora. Dobrašinović je vlasnik privatnog poseda na kojem je spomenik postavljen. Uz tu optužbu, naveden je i mogući uticaj na svedoke u toku postupka, te mu je određeno zadržavanje do 72 sata, a potom i pritvor do 30 dana. Njegov zet, Dragoljub Šćekić, bio je kum slave zajedno sa Dobrašinovićem, te je i on priveden 7. 8. na saslušanje.
Uprkos svim tim nesrećnim okolnostima, uoči slave održano je književno i guslarsko veče. Prisutni su bili parohijski sveštenici, događaj je protekao u mirnoj atmosferi, a alkohol je bio zabranjen.
Dolazak policije i pregovori
Nakon ponoći, nešto posle 2 sata ujutro, došao je gradonačelnik Berana Đole Lutovac sa Ivanom Radevićem, predvodeći preko 200 policajaca pod punom opremom, 30 oklopnih vozila, vatrogascima i mehanizacijom (bagerima) za rušenje i uklanjanje spomenika. Mesto na kojem je spomenik postavljen, na privatnom posedu, nalazi se na glavici iza šume, do koje vodi jedva prohodan put.
Na insistiranje sveštenika Milenka Ralevića, pokazali su rešenje kojim se nalaže uklanjanje spomenika u roku od tri dana, te su upitani zašto onda dolaze u 3 sata ujutro, istog dana pre zore, da ga ruše.
Upravo zalaganjem parohijskog sveštenstva, u noći uoči hramovne slave, postignut je dogovor sa državnim službenicima da se spomenik dobrovoljno ukloni, kako ne bi došlo do meteža i bilo kakvih nemilih scena, niti da se ruži praznično, duhovno sabranje koje je najvažnije.
Nakon sat i po pregovora, policijske snage su se povukle, uz dogovor da sutradan oni koji su spomenik postavili isti i uklone do 15 sati, u okviru novog, kraćeg roka, mimo onog od tri dana po rešenju Tužilaštva.
Da napomenem da je istim tim rešenjem, pre 5–6 dana, naloženo uklanjanje spomenika Jusufu Čeliću, nakon celih 12 godina kako sablažnjava srpski narod. Međutim, nije bilo nikakve reakcije policijskih snaga, vatrogasaca i mehanizacije, niti prisustva predsednika njihove opštine da ga ruše i hapse narod u 3 ujutro prvog dana, a kamoli skraćenja roka.
Prioritet policije i selektivna reakcija
Iako spomenik Jusufu Čeliću stoji na putu i vidljiv je svima, za razliku od spomenika zbog kog nas isleđujete, koji se nalazi na zabačenom i gotovo neprohodnom prostoru, na vrhu glavice iza šume, na privatnom posedu – hapšenje Srba i rušenje spomenika pokazalo se kao prioritetno organima Crne Gore.
Te noći, uoči praznika, policijske snage su dva puta dolazile da ruše spomenik. Pritisak na narod bio je strašan i neprimeren. Gradonačelnik Berana, umesto da smiruje tenzije i upravlja krizom, te da zaštiti svoje meštane bez obzira na nacionalnu, versku i političku pripadnost, u potpunosti je konflikt proizveo i podgrevao.
Uloga sveštenstva u smirivanju situacije
Nažalost, njegov posao su te duge i mučne noći preuzeli parohijski sveštenici, zauzevši se da umire situaciju koja je pretila da eskalira, uverivši u dva navrata policijske snage da nema potrebe za nasilnim rušenjem i produbljivanjem nesloge i razdora. Pozivali su se na moj sutrašnji dolazak i ubeđivali ih da ću svojim prisustvom uticati na domaćine i prisutne da spomenik mirno i trajno uklone sa privatnog poseda, što je i učinjeno.
Kako je noć odmicala, sve je bivalo jasnije: gradonačelnik Lutovac brutalno je sprovodio planiran i nameran posao – po svojoj pameti ili tuđem nalogu, na vama je da utvrdite – nasrćući na meštane sela i uterujući im strah. Gradonačelnik je te noći, i delom i rečju, potvrdio odsustvo dobre namere prema srpskom narodu i srpskoj crkvi. Na mirotvorna uveravanja sveštenstva da će mojim dolaskom spomenik biti uklonjen, a samim tim ispunjeni zahtevi Tužilaštva, izazvao je opštu sablazan i burnu reakciju prisutnog naroda, javno sumnjičeći moju reč i postupanje.
Spomenik uklonjen bez nasilja
Sutrašnji događaji su ga demantovali – spomenik je bez rušenja uklonjen. Ipak, posledice njegovog nedelanja i nedela meštane su odvele u pritvor na 30 dana.
Krajnje je neodgovorno ponašanje gradonačelnika Lutovca i koalicionog partnera Radevića, na čelu policijskih snaga, koji su potpuno promašili opis svog radnog mesta i u potpunosti izdali i izneverili narod koji ih je izabrao na te visoke pozicije, a sebe otpisali iz reda pristojnog sveta. Jedan istorijski fakti pretvorili su u politički konflikt najvećih razmera, ugrozivši živote meštana, njihovu sigurnost i poverenje u sistem i državu.
Namerni progon srpskog naroda i crkve
Time su, u stvari, demonstrirali – i on i oni koje predstavljaju – svoju krajnju nameru: progon srpskog naroda, srpske istorije i srpske crkve. Intenzitet akcije koju su sproveli, i koju i dalje sprovode, krajnje je neprimeren, dok pojedini mediji bestidno nastavljaju da podgrevaju lažima ceo događaj kako bi opravdali napad na sopstveni narod. Žalosno da žalosnije biti ne može.
Duboko sam zabrinut zbog ovog agresivnog i neprimerenog postupanja prema ideološkim neistomišljenicima. Neka objektivna istorija ispriča i razdani istorijske događaje i aktere – na tome svi treba da radimo – ali progoni i zastrašivanja na ideološkoj osnovi, koja je pritom antifašistička, nisu evropska tekovina.
Istorijski kontekst i obrazovanje
Podigli ste silu na narod okupljen oko spomenika jugoslovenskog oficira koji je oslobodio Berane 13. jula od fašista, što Crna Gora i danas slavi i obeležava kao svoj praznik. Ne znam koju vi istoriju učite i od koga, zato sam i predložio da Gornje Zaostro bude mesto gde ćemo organizovati simpoziume i okupiti istoričare, naučnike, društvene i kulturne radnike, da učimo o sebi i svojoj istoriji.
Kritika gradonačelnika i koalicionog partnera
Da završim s Lutovcem i Radevićem i ponovim – sedaju na funkcije, a nemaju ni ličnog integriteta, niti političkog kapaciteta da ih nose. Izostanak minimuma ljudskog odnosa, gde oni ne nalaze potrebu i obavezu da prisutni narod bar upozore da se na njih spremaju specijalci i tako ih zaštite, već se postaviše na čelo policijskog konvoja, nepotrebno i do kraja su ugrozili sigurnost svojih sugrađana.
Iz svih navedenih razloga, Lutovca, gradonačelnika Berana, smatram najodgovornijim za sve što se uoči slave dogodilo na privatnom posedu porodice Dobrašinović, kao i za potonje medijske i političke hajke, linč i hapšenja Dobrašinovića i Femića, kao i za pozivanje sveštenika Ralevića dva puta u policijsku stanicu, gde je zadržavan četiri sata i ispitivan lično od načelnika Željka Babovića sa još pet visokih službenika, a potom i drugi put za mesec dana.
Posledice i liturgijsko okupljanje
Konačno, sve se to činilo da bi se pokrilo i opravdalo, najblaže rečeno, pogrešno postupanje čelnika opštine prema meštanima.
Sutradan, nakon postavljanja spomenika, dana 8. 8. 2025, došao sam iz Nikšića u selo Gornje Zaostro. Svetu liturgiju služio sam u hramu Svete Prepodobnomučenice Paraskeve Rimljanke uz sasluživanje parohijskih sveštenika. Brojni verni narod bio je okupljen na molitvenom sabranju u prazničnoj radosti i blagodati.
Još tokom službe, došli su novinari „Pobjede“ i „Vijesti“, dobivši dozvolu od o. Milenka Ralevića da snimaju liturgiju i moju besedu. Bili su bez akreditacija i „press“ prsluka, od ostalih se razlikovali samo po foto-aparatima. Prema mojim saznanjima, nakon liturgije planirana je demontaža, odnosno uklanjanje spomenika.
Nakon Svete liturgije popeli smo se na glavicu i došli na sofru kod vlasnika imanja, koji je ove godine bio i domaćin hramovne slave, gde se nalazio spomenik predviđen isključivo za uklanjanje od strane samog vlasnika imanja, koji je već bio uhapšen.
Prisutni narod i poštovanje zakona
Iako svesni nepravde koja se narodu čini, niko od prisutnih se nije protivio reči i sili zakona. Želeli su da obeleže sećanje na antifašističku borbu koja ih je na ovom tlu sačuvala pred najezdom neprijatelja svih fela, a zapao ih je teror i tortura. Spomenik pripremljen za uklanjanje bio je prekriven. Ja sam ga otkrio i celivao, kao što se celivaju svi spomenici pokojnika.
Potom sam se obratio izmučenom narodu, koji je pod svenoćnom opsadom i pretnjama dočekao praznično jutro. Blagoslovio sam ih i ohrabrio u svakom dobrom i hrišćanskom nastojanju, poučio ih i podržao da spomenik uklone, čemu je potom narod mirno i složno pristupio. Smesta i u potpunosti ispunjen je zahtev Tužilaštva i policije.
To je dobar i čestit srpski narod, prema kome se država ponela kao prema poslednjim kriminalcima.
Lažne tvrdnje i ispravna terminologija
Za potrebe blaćenja mog imena smišljena je i javno plasirana neistina da sam tom prilikom vršio čin osveštavanja spomenika, jer nije tačno da sam činodejstvovao. Nikakav ceremonijalni akt u tom smislu nije bio ni planiran, niti je s moje strane preduzet.
Podsetio sam prisutni narod na jedinstvo i sabornost, ukazao na značaj molitve u hramu i da nam to svima uvek bude najvažnije i najpreče. Naglasio sam da, kad se sabiramo, ko ne želi da se moli, neka sačeka i neka dođe posle Liturgije, ali da znaju da nam bez molitve nema spasenja i da će nas jedino sabiranje u ime Božje ostaviti ovde, na ovim prostorima, da trajemo kao što su trajali naši sveti preci.
Doprinos u miru i Božijoj volji
Želeo sam da svojim prisustvom doprinesem da taj događaj protekne u miru Božijem i da se svi ukorenimo i utvrdimo u molitvi koja će nas staviti pod Božije okrilje i staranje, pa će se ova i svaka druga situacija dogoditi i preobraziti po Božijoj volji i promislu, a ne po našoj pameti i namerama. Narod je to svesrdno i radosno prihvatio.
Stoga, pod punom moralnom i krivičnom odgovornošću, izjavljujem da, sve dok sam bio prisutan u hramu i kasnije na imanju porodice Dobrašinović, nisam video, niti je, koliko je meni poznato, bilo ikakvih incidenata, niti verbalnog ili fizičkog nasilja prema bilo kom prisutnom licu.
Novinari i privatni posed
Pomenuti novinari su kasnije, na privatnom posedу Vujadina Dobrašinovića, lepo ugošćeni, jeli su i pili za trpezom i pevali zajedno sa narodom. Svi su bili dobrodošli, ali snimanje nije bilo dozvoljeno na privatnom posedu.
Nakon mog obraćanja, spomenik je uklonjen bespogovorno i trajno. Zbog toga je potpuno nesuvisla i logički neodrživa senzacionalistička tvrdnja dela anticrkveno i antisrpski nastrojenih i ideološki ostrašćenih medija i javnosti o „zapaljivom“ govoru, jer je narod, nakon mog govora, mirno uklonio spomenik. Nikakvih problema nije bilo.
Medijski pritisak i realnost događaja
Zapaljiv govor bi podrazumevao da se nakon njega atmosfera usijala i nad skupom izgubila kontrola, a ovde se dogodilo suprotno. Zapaljivu atmosferu kreirali su isključivo mediji i njihovi nalogodavci.
Dakle, ni moje obraćanje, nakon kog je uklonjen spomenik sa privatnog poseda, niti način na koji je i gde je spomenik sklonjen, niti hapšenje Dobrašinovića i Femića, ni pritvor produžen na 30 dana – ništa nije dovoljno i ništa nije po meri i volji onih koji nastavljaju progon srpskog naroda.
Premeštanje spomenika i pravosudna nepravda
Premеštanje spomenika vojvode Pavla Đurišića u crkvu i trajno uklanjanje sa mesta, i to u roku koji je policija tražila, a pre roka koji je Tužilaštvo naložilo – opet nije bilo dovoljno, jer su se pritisci i zastrašivanja nastavili.
Zato nam ostaje da se zapitamo i upitamo javnost i nadležne:
O čemu se, onda, ovde uopšte radi?
Da li to znači da nije dovoljno uklanjanje spomenika i postupanje po reči zakona i u roku?
Možda spomenik, onda, i nije problem, možda se radi o uklanjanju naroda i Crkve?
Možda je ipak trebalo da sila deluje po golorukom narodu, kako je pretio Lutovac, i tako reše stvar?
Da li vi to nama poručujete da smo obespravljeni i građani drugog reda?
Bog da sačuva i pomiluje.
I pre nego što je rok za ispunjenje zahteva Tužilaštva istekao, vlasnik imanja i domaćin slave je uhapšen, te mu je određeno tužilačko zadržavanje, što smatram posebnom nepravdom prema tom čoveku i dokazom krajnje diskriminacije i dvostrukih aršina pravosuđa.
Nedostatak ingerencija i lična odgovornost
Kako nemam apsolutno nikakve ingerencije, a ni ambicije da uređujem i kontrolišem zbivanja u nečijoj opštini, za koju su izabrana nadležna lica da o njoj vode računa, a još manje na nečijem privatnom posedu ili, ne daj Bože, u čijoj kući iza zatvorenih vrata, tako se nisam bavio ikonografijom i kostimografijom državljana Crne Gore na Tompsonovom koncertu, šta su tamo uzvikivali i pevali, pa se tako nisam tim stvarima bavio ni tog dana na glavici, niti imam nameru ubuduće.
Iz istih razloga nisam imao ingerencije da spomenik premeštam u bilo čiju kuću, osim u svoju, niti koga da ugrozim i izložim daljem progonu zbog toga – osim sebe.
Nakon mog odlaska sa imanja Dobrašinovića, počelo se sa uklanjanjem spomenika u roku koji je sveštenik Ralević dogovorio sa policijskim službenicima. Do 14.30 časova sve je bilo završeno.
Uklanjanje spomenika i prisustvo sveštenika
Sveštenik je zamolio da se uklanjanje spomenika ne snima, iz namere da se niko ne sladi fotografijama velikog vojvode Pavla Đurišića dok ga skidaju sa postamenta. Takođe, zamolio je prisutne da se sklone sa platoa kako niko ne bi bio povređen, jer je bilo dosta dece i mladih.
Lično je bio prisutan sve vreme i nadgledao kada su civilnim vozilom pristigli novinari, prošli na vrh puta, ušunjali se i odmah počeli da snimaju. To je izazvalo izmučeni narod i, prema rečima prisutnih, došlo je do komešanja. Niko nikoga nije udario, što je potvrdio i lekarski pregled, ali je Femić uhapšen pošto im je oduzeo opremu u nameri da ih spreči da snimaju.
Provociranje i izrugivanje
Izrugivanje i provociranje naroda, koji je rešio da postupi po slovu zakona, nije dostojno ozbiljne države i van je službenog postupanja, a vrhuni u krajnjoj nameri da se pošto-poto izazove incident.
Nakon što su uneli spomenik u kamion, sveštenik je pošao dole do crkve i više se nije vraćao kod Dobrašinovića. Obratili su mu se novinari iz „Pobjede“ sa žalbom da im je oteta oprema, a on ih je uputio na policajce koji su bili prisutni sa njim, kao inspektori u civilu.
Profesionalno ponašanje inspektora
Sveštenik Ralević je u crkvi ostao do 17 sati, pošto je upozoren od Ivana Radevića i prisutnog inspektora u civilu da se čeka na potpis kako bi se krenulo u oduzimanje spomenika. Treći napad na narod se pripremao. Nekolicina ljudi se okupila da brani crkvu ako do tog nesrećnog događaja dođe.
Po njihovim rečima, namera nije sprovedena jer je tužiteljka iz Berana, gđa Jadranka Mićović, odbila da potpiše traženo rešenje.
Ovde moram naglasiti da su dva prisutna inspektora u civilu svoj posao radila do kraja profesionalno i časno. Nažalost, obojica su suspendovana jer su ih novinari optužili da su „samo posmatrali konflikt“ kada im je oduzeta oprema, što je notorna neistina i kleveta.
Inspektori nisu ni bili na glavici u trenutku oduzimanja opreme novinarima, kojima je snimanje bilo zabranjeno na privatnom posedu, već su sa sveštenikom Ralevićem bili dole kod crkve, gde su ih novinari i zatekli.
Namere iza incidenta
Suspenzija profesionalaca, koji nisu učestvovali u besprizornoj laži i podmetačinama – naročito kad su meta klevete i progona Srbi – po svemu sudeći je neminovna, kao i svi drugi pritisci kojima svedočimo.
Dakle, uklanjanje spomenika nije bio cilj cele ove ujdurme. Išlo se dalje na skrnavljenje spomenika i crkve, hapšenja, zastrašivanja i isleđivanja. To samo govori da posao nisu završili i da se neće smiriti dok mrtvog vojvodu Pavla, kome se ne zna ni groba ni mramora, u Jasenovcu pogubljenog od ustaša najstrašnijom smrću, opet i opet ne ubiju.
Ako sve to nije bilo dovoljno, mi onda više ne govorimo o spomeniku Pavlu Đurišiću, već o drugim i dubljim namerama prema srpskom narodu u Crnoj Gori.
Istina, laž i narod
Istina i laž nikada nisu i neće biti isto, niti će ikada imati istu snagu. Laž traži podršku u sili, istina je uvek golih ruku jer je istina. Narod koji ljubi istinu nikada neće biti izvan ljubavi Božije.
Parohijski sveštenici Ralević i Mizić učinili su sve da sačuvaju mir i spreče tragediju, dva puta odvraćajući policijsku armadu da nasrne na goloruki narod. O tome svedoče snimci, a nažalost niko od čelnika i partijskih drugova nije ni pokušao da smiri situaciju i zaštiti narod.
Briga Mitropolije i podrška vernika
Mitropolija i brojni vernici, koji se svakodnevno i neprestano javljaju nudeći pomoć i podršku utamničenoj braći, nastavljaju brigu i staranje o Dobrašinoviću i Femiću, obezbeđujući svaku podršku i pomoć u sudskom procesu koji protiv svojih građana vodi država. Sve je ovo duboko narušilo građanski mir i sigurnost, i dalje se podriva neprijateljskim i ostrašćenim nasrtanjem na živote građana Crne Gore.
Episkopska dužnost i narod
Ponavljam, pošto sam odslužio Svetu liturgiju i došao na sofru, praktično sam bio prinuđen da obavim posao onoga koji za to prima gradonačelničku platu i da pomognem narodu da, bez daljeg komplikovanja situacije, reši ispostavljeni zahtev.
Za razliku od čelnika opštine, ja svoj narod neću niti mogu napustiti. „Vama sam episkop, sa vama sam hrišćanin“, tako da je mesto episkopa uvek s narodom — i kad se moli, i kad se slavi, i kad se strada. Moje je da narod učim i privodim veri, jer episkopska služba sva izvire iz Liturgije, da narod verni ostane na Hristovom putu i trpeljivo podnosi žrtvu za Istinu.
Ako je neko u nevolji, moje je da se založim i bdijem da se svako zlo pobedi u miru i ljubavi, i u korist celokupne zajednice prevaziđe, a da se nikome zlo ne učini. Tako i bi, slava Bogu.
Poštovanje zakona i hrišćanske vrednosti
Po savesti i principijelno ne odobravam, ne podržavam i ne podstičem bilo kakvo i bilo čije delovanje koje nije u skladu sa zakonom. Kao hrišćanin i pravoslavni episkop, ne verujem u bezakonje, nego u potrebu stvaranja boljih institucija i pravednijih zakona.
Što se toga tiče, nemam mnogo da dodam besedi koju sam tom prilikom izgovorio. Da ponovim, žao mi je što porodica Dobrašinović nije našla za shodno da se sa mnom konsultuje u vezi sa podizanjem spomenika, već su to učinili sami, jer u pitanjima koja se tiču čitave zajednice moramo svi uzeti učešća. Svagda nastojim da se zajednica kojoj pripadamo uređuje u sabornom duhu, kako nas i uči Sveto predanje naše Crkve.
Živa vera i sabornost
A da me je neko upitao u vezi sa spomenikom, savetovao bih mu upravo sve ono što sam tog dana javno izgovorio: da je, pre svega, živa vera u živog Gospoda Boga — koja se blagodatno čuva, snaži i zadobija u jedinstvu sa Crkvom kao istinskim Telom Gospodnjim — temelj svakog našeg delovanja.
Samo istina obasjana svetlošću Hristovog Jevanđelja može odagnati tamu neznanja, laži i mržnje u ljudskim dušama. Osvrnuvši se na konkretnu situaciju, pozvao sam da se prvo okupimo i uvek molitveno sabiramo u hramu Gospodnjem, i to doslovno ovim rečima:
„Najvažnije je od svega da smo saborno i zajedno svi, ovo neka nam bude nauk. Nema onih koji rade sami za sebe pojedinačno — sve moramo raditi saborno. Ova crkva, evo, već je dobila jedan mnogo lepši lik i izgled. Ona nije osveštana, evo dvadeset i više godina kako se gradi, a već je počela da propada. To nam je nauk da odavde sve izvire.“
Molitveno sabiranje i istorijska istina
Ne možemo prvo ići na glavicu; ovde se prvo moli u ovoj crkvi da Gospod da svoju blagodat i da Njegov blagoslov siđe na nas; da se ovde, i nigde drugo, u Njegovo ime sabiramo, a onda ćemo ovde da pravimo i tribine, i simpozijume, i da dovodimo velike, eminentne, znamenite istoričare, ljude od nauke, i da ovde krene ta priča — i da se jednom, napokon, te titoističke laži, na kojima se ovde cjelokupno ovo vreme od kako je prošlo do današnjeg dana temelji bivstvovanje i ove nesrećne države izmučene, i ovog izmučenog naroda — razotkriju.
Iz ovoga jasno proizilazi da se u borbi za istorijsku istinu zalažem za kulturno-prosvetni i javni rad na duhovnom osvešćivanju našeg naroda. Istina i pravda su jedini stvarno nerazrušiv temelj svakom spomeniku, a istine i pravde ne može biti tamo gde nema sabornosti koja izvire iz čovekove slobode u Hristu, kada te vrednosti nisu deo našeg bića.
Duhovni temelj spomenika
Tek kada istina i pravda, molitveno i blagodaću Božijom, postanu naše trajno duševno nastrojenje, na duhovnom i kulturnom horizontu našeg naroda mogu se pojaviti i materijalni spomenici, i to na vidnom mestu u centru grada ili crkvi. U tom smislu su i bile izgovorene moje reči — da je istina u Hristu važnija od bilo kakvog materijalnog spomenika, i da je pravi spomenik onaj molitveno-duhovni. Stoga sam jasno ukazao da taj spomenik najpre treba utvrditi u našim srcima, okupljanjem oko svetinje.
Jasnoća u besedi i nepristrasnost
Niti jednom jedinom rečju nisam se doticao bilo kakvog zločina, niti veličao bilo čije zločinačko delovanje, niti podsticao ili izazivao mržnju i netrpeljivost. Isto tako, nisam izricao nikakve osude. Kao da se odnedavno u javnosti pojavio poseban aparat za moralističku semantiku i gramatiku u besedama sveštenstva Srpske pravoslavne crkve, koji na kantaru meri jesmo li dovoljno osudili, distancirali se ili približili ovome ili onome.
Vojvoda Pavle Đurišić – istorijska uloga i poštovanje
Moje je uverenje da je vojvoda Pavle Đurišić, kao jedan od komandanata Jugoslovenske vojske u Otadžbini, zaslužio poštovanje zbog svoje vojničke hrabrosti, rodoljublja i patriotske spremnosti da položi svoj život u odbrani prava na opstanak i postojanje srpskog, pravoslavnog naroda ovih prostora, ugroženog okupacijom i genocidnim planom nacističke i rasističke Nezavisne Države Hrvatske, koji su u delo sprovodile ustaške i druge oružane formacije NDH.
Pavle Đurišić je zbog takve borbe zverski ubijen od strane ustaša u zloglasnom logoru Jasenovac, do danas bez ikakvog posmrtnog traga ili grobnog obeležja. Postoji fotografija jasenovačkog mučenika vojvode Pavla Đurišića, čiju glavu ustaša i sluga okupatora Maks Luburić drži u ruci i fotografiše se — za današnja pokolenja koja ne znaju svoju istoriju.
O vojničkim vrlinama vojvode Pavla Đurišića i njegovi najgori neprijatelji imali su visoko mišljenje, što su u više navrata i javno saopštavali, a takve tvrdnje mogu se pronaći i u istorijskoj publicistici. Notorna je činjenica, koju niko nije osporio, da je vojvoda Pavle Đurišić bio jedan od vođa 13-julskog ustanka i da je naročito njegovom zaslugom Berane tada oslobođeno od okupatora.
Pozvao sam, dakle, da se ugledamo na Đurišića u onome što su njegove nesumnjive vrline: „da budemo verni svome rodu, da znamo da smo Srbi, da smo pravoslavni“, čak i kada je cena te vernosti sopstveni život. Da li je, dakle, veličanje zločina, izazivanje mržnje i netrpeljivosti — podsećanje na ustaški genocid nad Srbima i one koji su u borbi protiv genocida dali svoj život?
Pravoslavni etos i molitva
Samo po sebi se razume da, kao pravoslavni episkop, ne idealizujem niti mogu imati idolatrijski odnos prema bilo kojoj ličnosti naše istorije, jer je dobro znano šta podrazumeva jevanđeljski etos Crkve. Celivao sam ploču sa imenom i prekrstio se onako kako je to običaj kada je u pitanju molitva za dušu kod nadgrobnog spomenika, jer, kako sam već kazao, Pavle Đurišić nema ni groba ni mramora.
Izgovorio sam „Vječnaja pamjat!“ kao što uvek govore sveštenik i pravoslavni vernik u zadušnoj molitvi. Crkva se moli za svakog i za sve, pa i kada pristupamo Svetoj Tajni Pričešća, verujemo i govorimo da je Gospod došao u svet da grešnike spase „od kojih sam prvi ja“.
Sloboda veroispovesti i izražavanja
Po svoj prilici, dovodi se u pitanje ne samo pravo da slobodno mislim i govorim, nego i da se molim i javno ispovedam svoju veru. U izjavi koju sam 15. jula 2025. godine, sličnim povodom, dao policijskim službenicima CB Nikšić, već sam pojasnio svoje stavove, mišljenje i uverenje o Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini, totalitarnom komunističkom režimu, ustaškom genocidu i titoističkom jednoumlju i ne nalazim da je umesno da ih po drugi put u samo 30 dana ponavljam.
Ukoliko je za svrhe izviđaja potrebno, predmetnu izjavu mogu priložiti kao sastavni deo ove izjave. Moji stavovi po pitanju tragičnih događaja iz Drugog svetskog rata i terora posleratnog komunističkog režima nisu nepoznati široj javnosti, jer sam ih javno predočio i u Otvorenom pismu Predsedniku Crne Gore, u nastojanju da se napokon inicira otkrivanje masovnih grobnica i dostojno sahranjivanje posmrtnih ostataka.
Pravda, istina i evropski put
Do danas, to Pismo je ostalo bez ikakvog institucionalnog odgovora i podrške istog onog dela javnosti koja se danas tako žustro bori protiv „veličanja zločina i zločinaca“. Godinama crnogorsko tužilaštvo ne postupa po prijavi Crkvene opštine Nikšić da se otvori istraga i ekshumiraju kosti nevinih ljudi bačenih u jame na Vidrovanu, pobijenih od strane komunističkih zločinaca čiji spomenici „krase“ nikšićki skver, ali se zato procesuira svako ko javno ukaže na te zločine.
Optužuju me da tako miniram evropski put Crne Gore, a ja podsećam sve nas da nam nigde nema puta bez pravde i istine, i na njima zasnovanog pomirenja.
Sloboda misli, savesti i episkopska služba
Bez obzira na sve to, svoju episkopsku službu ću, kao i do sada, vršiti javno, isključivo shodno kanonskom poretku SPC, u granicama zakona i po svojoj savesti, a ne prema diktatu ideoloških i dnevnopolitičkih prekih sudova i očekivanjima ostrašćenog dela javnog mnjenja.
Znajući da će svaki čovek za svaku svoju reč odgovarati pred Gospodom, uveren sam da će odgovarati i za ćutanje. Ćutati onda kada nam savest ne dozvoljava da ćutimo, nije ni hrišćanska ni građanska vrlina.
Ukoliko crnogorsko pravosuđe bude postupalo na osnovu političko-medijske hajke, a ne na osnovu dokazanih činjenica, Ustava i zakona, zacijelo će mi takav stav upisati u krivicu. Država Crna Gora ima vlast kojom može da me osudi, ali ne i vlast kojom me može obavezati da osećam, mislim i govorim suprotno hrišćanskom etosu, svojoj savesti i uverenju.
Nastavak službe i posvećenost istini
Kao arhipastir Bogom mi poverenog naroda, nastaviću da radim, govorim i molim se tako da svi u Hristu Bogu „poznamo istinu, jer samo će nas istina osloboditi“. To je najmanje što, kao sveštenici, dugujemo našim prethodnicima, jer ako mi prećutimo istinu, „kamenje će progovoriti“ — ono kamenje ispod koga su kosti svih naših sveštenomučenika, koji su svoje živote položili ne za prolaznu ovozemaljsku slavu i mrtve ideologije, nego za ljubav večito žive i vapijuće istine i pravde, sa nadom u Carstvo Nebesko i obećanje dato nam Gospodom Isusom Hristom, Raspetim i Vaskrslim.
To je sve što imam da izjavim na predmetne okolnosti, zaključuje mitropolit budimljansko-nikšićki Metodije.
Zahteve da spomenik Pavlu Đurišiću bude uklonjen juče su uputili predsednik Crne Gore Jakov Milatović, lider Bošnjačke stranke i Ministar inostranih poslova Ervin Ibrahimović, Bošnjačka nacionalna zajednica i mnogi drugi.
Posle naloga vlasti za uklanjanje, meštani Zaostra preneli su spomenik u portu crkve Svete Petke, što je izazvalo incidente, dolazak policije i hitno saslušanje paroha, otvarajući pitanje odnosa države prema istorijskom pamćenju i ulozi Crkve u očuvanju identiteta.
Odluka suda u Beranama ponovo rasplamsala društvene i pravne tenzije u Crnoj Gori, podsećajući na složenost pitanja zakona, slobode i istorijskog sećanja.
Prema do sada dostupnim informacijama, Tužilaštvo nije preciziralo moguću krivično-pravnu kvalifikaciju.
Posle određivanja pritvora vlasniku zemljišta, tužilaštvo je protiv Danka Femića podiglo optužnice zbog pritisaka na medije, dok policija intenzivno traga za ostalim učesnicima događaja.
U obraćanju zbog događaja u Gornjem Zaostru, sveštenstvo, monaštvo i verni narod Eparhije budimljansko-nikšićke upozoravaju na medijski linč, politički pritisak i selektivno delovanje institucija, uz poziv svim građanima na mir i istinu.
Na praznik Svete Marije Magdaline, Eparhija budimljansko-nikšićka proslavila je svoju slavu uz liturgiju, pomen stradalima u akciji „Oluja“ i snažne reči utehe.
Mitropoliti Atanasije i Metodije predvodili svečanost u selu Dapsići – vernici poručuju da su dobili svetionik vere i mesto gde se sve granice brišu ljubavlju.
Upozorio je da se ponovo dešava da se pastirske besede iz hramova moraju objašnjavati pred policijom i tužilaštvom, što, po njegovim rečima, uvodi klimu cenzure i autocenzure i duboko je suprotno Ustavu i demokratskom društvu.
Od Sarajeva i Podgorice, preko tihog učenika blaženopočivšeg Patrijarha Pavla, do episkopskog trona – život Vladike Metodija svedoči o snazi smirenja, učenju kroz tišinu i veri koja ne grmi rečima, već govori blagim glasom duše.
U zadužbini Brankovića, podignutoj pre više od 500 godina, služili su mitropolit Vasilije i episkop Justin, a verni narod svedočio o neobičnoj sili molitve ovog dana.
Verni narod se sabrao u Hramu Svete prepodobne Paraskeve, dok je mitropolit mileševski Atanasije pozivao vernike da u kriznim vremenima jačaju u veri i predaju Gospodu svoje misli i dela.
Na praznik Prenosa moštiju Svetog prvomučenika Stefana, poglavar Srpske pravoslavne crkve pred vernicima u Slancima pozvao na smirenje, jedinstvo i ljubav prema bližnjima i neprijateljima.
Narod se sabrao u molitvi i sećanju, dok vikarni episkop patrijarha Porfirija podseća na Hristov zagrljaj i snagu vere koja nadjačava bol i nepravdu.
Koliko katolika zna značenje dominikanskog psa?
Sigurno ste mnogo puta čuli kako neko od vaših poznanika za nekog kaže „ma to je metuzalem“, misleći na stariju osobu, ali sigurno niste imali podatak zašto se baš taj termin koristi i – ko ili šta je bio „metuzalem“?
Narod se sabrao u molitvi i sećanju, dok vikarni episkop patrijarha Porfirija podseća na Hristov zagrljaj i snagu vere koja nadjačava bol i nepravdu.
Dok je plamen uništavao okolinu crkve u Patrasu, hram i mošti svetitelja iz 20. veka ostali su neoštećeni – meštani tvrde da je u pitanju čudotvorna intervencija Svetog Gervazija.
Jelo koje se tradicionalno priprema s mesom i mladim zelenilom, ima i svoju posnu varijantu koja očarava svakog ko želi da oseti autentičan duh Kosova i Metohije i toplinu domaće kuhinje.
U besedi za 10. subotu po Duhovima, jedan od najvećih duhovnika 20. veka upozorava da i životinje prepoznaju svog gospodara, dok mnogi ljudi ostaju slepi za prisustvo Božje ljubavi, gubeći svoje pravo ljudsko i duhovno dostojanstvo.
Dalmat je zajedno sa sinom jedincem Faustom, otišao u manastir kod starca Isakija.
POGLEDAJTE JOŠ:
Blokaderi zapalili zgradu opštine u Valjevu
INTERVJU: MINISTAR MILIĆEVIĆ O SVEMU ŠTO VIĐAMO NA ULICAMA! Ko želi slabog Vučića, taj bi hteo slabu Srbiju!
KO JE ZAPRAVO BIO DEN TANA? Ameri ga poštovali, zaradio milione, a rodio se NA LIVADI – PROŠLOST BIZNISMENA