PAVLE MEDAKOVIĆ, GOST NAŠE EMISIJE „NA IVICI“: Kultura je identitet društva!

Kritikovao sam otvoreno i bez pardona, to je moja obaveza prema muzici.

U vremenu kada svakodnevne političke teme dominiraju javnim prostorom, kultura i umetnost često ostaju potisnute u drugi plan.

Međutim, upravo one predstavljaju stub identiteta jednog društva i trajnu vrednost bez koje nema napretka.

Pavle Medaković, dirigent s više od četiri decenije iskustva na domaćoj i međunarodnoj sceni, jedan je od onih umetnika koji je istrajao uprkos sistemskim barijerama. Sin akademika i istoričara umetnosti Dejana Medakovića, ali i muzičar koji je samostalno trasirao svoj put, govori za naš list o problemima muzičkog obrazovanja, nedostatku kontinuiteta u prenošenju znanja, položaju mladih dirigenata i tome zašto je važno da se muzika približi novim generacijama.

Da li ste se ikada osećali da živite u senci svog oca?

– To pitanje dobijam često, ali, iskreno, nikada nisam imao osećaj da nosim taj kompleks. Moj izbor muzike bio je isključivo moja odluka, iako su i otac i majka bili javne ličnosti i profesori. Majka je predavala klavir i bila koncertni pijanista, otac istoričar umetnosti, ali me nijedno od njih nije usmeravalo ka muzici. To je bio moj sopstveni put.

Kako su izgledali vaši počeci u dirigovanju?

– Završio sam studije, usavršavao se i vrlo rano sam stao pred orkestar. Sećam se 1978. i svog celovečernjeg koncerta s Beogradskom filharmonijom. Imao sam samo 24 godine. To je bio trenutak kada sam shvatio da je moj put određen. Međutim, tada je bilo gotovo nemoguće dobiti posao. Dirigentska mesta bila su zatvorena, zauzeta od starijih i iskusnih kolega. Onda sam odlazio na međunarodne kurseve – u Nicu, pa u Minhen, kod velikih majstora poput Pier Drola i Sergiu Celibidachea. To su iskustva koja su me oblikovala, ali povratak u Beograd je bio surov. Sistem nije predviđao mesto za mlade dirigente.

Foto: INFO

Da li je problem što kod nas mladi nisu imali asistentska mesta i prostor da se razvijaju?

– Upravo to. Nekada su velike dirigentske figure držale orkestre decenijama, ali nisu iza sebe ostavljale naslednike. Kao da je postojala sujeta i strah od konkurencije. To je dovelo do prekida kontinuiteta. U muzici, kao i u drugim umetnostima, neophodno je prenošenje znanja s učitelja na učenika. Dirigovanje je umetnost, ali i zanat. Mladi koji završe akademiju dobiju diplomu, ali nemaju repertoar, nemaju praksu. Pred orkestar od 100 muzičara moraš da izađeš sa znanjem, sigurnošću i autoritetom. To se ne uči iz knjiga – to se stiče iskustvom.

Kako ste lično izlazili na kraj s tim izazovima?

– Bio sam uporan. Borio sam se da obezbedim makar jedan koncert godišnje s Filharmonijom. To je malo, ali mi je davalo snagu da istrajem. Radio sam u vojnom simfonijskom orkestru, gde sam, kao šef-dirigent, insistirao da se daju šanse mladima, ali i da se u repertoar uvodi filmska muzika, revijalna, pa i starogradska. Ljudi su to voleli – setim se koncerta u Trsteniku, počeli smo pred stotinak ljudi, a završili pred nekoliko hiljada. To pokazuje koliko je muzika moćna kada izađe iz zatvorenih sala među narod.

Greška: velika imena ne ostavljaju naslednike

Foto: INFO

Muzika ima svoje cikluse. Klasična muzika je vekovima dokazala svoju vrednost i uvek će imati publiku, ali mlade treba privući. To se danas radi marketingom, pametnim programima, drugačijim pristupom. Sećam se kada je Ivan Tasovac uveo nazive ciklusa poput „Vatrometa“ i izvodio muzičare na ulice, to je bio sjajan način da se klasika približi ljudima. Nažalost, i dalje imamo problem nedostatka sistema koji bi odgajao nove dirigente. Decenijama se ponavlja ista greška, velika imena ne ostavljaju naslednike. To je neodrživo.

Šta je za vas suština dirigovanja?

Foto: INFO

– Dirigovanje je vrhunska umetnost u muzici. To je kolektivni čin, pred vama je 100 ljudi i vi morate da prenesete energiju, znanje i viziju. Morate da ih ubedite da je vaše tumačenje partiture najbolje. Ako u tome ne uspete, onda nema muzike, samo puka reprodukcija nota.