OVO UNIŠTAVA SVAKU KLETVU I NEBESKIH I ZEMALJSKIH DUHOVA! Sveti Ignjatije Brjančaninov je tvrdio da je tu ključ za zaštitu duše od zlih uticaja

U vremenu stalnih nemira, unutrašnjih pritisaka i spoljašnjih sukoba, smirenje i duhovni mir u pravoslavlju zauzimaju posebno mesto i nikada se ne posmatraju kao sporedna ili prolazna stanja.

Naprotiv, oni se razumeju kao snažna duhovna sila i kao zaštita čoveka, stečena kroz veru, molitvu i pravilno duhovno življenje. Mir se ne shvata kao bekstvo od problema, već kao stanje u kome čovek ostaje postojan i sabran bez obzira na okolnosti koje ga okružuju.

Pravoslavno predanje uči da je nemir jedno od glavnih sredstava kojim se čovek slabi iznutra. Kada je srce uznemireno, čovek postaje lak plen straha, sumnje i rastrojstva, a njegove misli se rasipaju i gube jasnoću.

Suprotno tome, smirenje se smatra znakom unutrašnje uređenosti i duhovne zrelosti. Ono nije prirodna osobina, već plod borbe sa sobom, sa strastima i sa onim silama koje čoveka stalno odvlače od unutrašnje sabranosti.

U učenju Svetih otaca naglašava se da je mir stanje u kome duša postaje neosvojiva. Smireno srce ne reaguje naglo, ne podleže panici i ne ulazi lako u rasprave i sukobe, jer ima unutrašnji oslonac. Upravo zato se smirenje posmatra kao duhovna zaštita – ono čuva čoveka od razaranja iznutra i ne dopušta da spoljašnji nemiri zavladaju njegovim bićem. Tamo gde je mir, prestaje vlast straha, a čovek ostaje čvrst i postojan.

Pravoslavna duhovnost ide još dalje i uči da smirenje nije samo lična uteha, već snaga koja ima stvarno dejstvo u duhovnom svetu. Sveti oci svedoče da nemir i rastrojstvo otvaraju vrata zlim uticajima, dok mir zatvara te prolaze. Smirena duša postaje nedostupna napadima, jer u njoj nema mesta za pometnju i rasulo. 

Zbog toga se u pravoslavlju smirenje smatra vrhunskom vrlinom i pouzdanom zaštitom, a duhovni mir neprobojnim štitom koji čuva čoveka i od vidljivih i od nevidljivih neprijatelja, o čemu svedoče i reči Svetog Ignjatija Brjančaninova:

– Ne postoji ništa bolje od mira, jer se njime uništava svaka kletva nebeskih i zemaljskih duhova.

Bez Boga, čak i blagostanje nema snagu, a stradanje postaje neizdrživo.

Zle misli, ako se neguju, postaju navike, a navike se pretvaraju u način života.

Smirenje se u pravoslavlju smatra vrhunskom vrlinom ne zato što potiskuje druge vrline, već zato što ih u sebi sabira i osmišljava.

O paklu se govori i u šali i u gnevu, ali retko sa stvarnim razumevanjem – protojerej Dimitrije Garčuk otkriva zašto to nije samo priča o mestu posle smrti, već i o stanju u kome čovek može da živi već sada.