Ponekad je dovoljan samo jedan trenutak nepažnje da nas udalji od puta kojim želimo da idemo. Upravo na toj tankoj liniji između namere i stvarnosti iguman Nektarije (Morozov) prepoznaje najskriveniji uzrok čovekovih padova, ne veliku dramu zle volje, već sitan, gotovo nevidljiv prelom: delanje bez razmišljanja. Starešina Arhijerejskog kompleksa – crkve Svetih apostola Petra i Pavla u Saratovu, iguman Nektarije primećuje da se čovek često brani mišlju da greh nije uvek čin loše namere, već „greška“. Kako kaže:
– Ne želimo da grešimo, umorili smo se od toga da grešimo… Ali okolnosti se stiču tako, nastaje situacija koja za nas predstavlja iskušenje i padamo…
Njegove reči otvaraju pitanje koje nas tiho prati kroz život: zašto, uprkos dobroj volji, ponavljamo isto?
Kako se rađa greška koja izgleda slučajno
On nabraja čitav splet unutrašnjih slabosti — navike koje se lako lepe za čoveka, volju koja posustane u trenutku kada je najpotrebnija, kao i maloverje koje preseče put Božijoj pomoći. Ali, kako dodaje:
– Postoji još jedan razlog koji se pomalo izdvaja i koji je „najodgovorniji“ za greh kao za grešku… Razlog je odsustvo navike: prvo treba razmisliti, pa tek onda delati.
Ta rečenica postaje osovina njegove pouke: greh vrlo često počinje bržim korakom od misli.
Korak koji je načinjen mnogo pre odluke
U jednoj ispovesti koju je skoro čuo, čovek mu je opisao kako je drugarica umalo propala kroz led. U tom trenutku pomešalo se sve – želja da pomogne, strah da zajedno potonu. Kada ga je čuo, iguman Nektarije mu je uzvratio pitanjem koje zadire u koren svake takozvane „slučajnosti“:
– Zašto ste uopšte išli da šetate po ledu, kakva je bila potreba za tim – postavlja retoričko pitanje iguman Nektarije, prenosi portal pravoslavie.ru.
Tim jednostavnim pitanjem pomera fokus: greška često počinje mnogo pre odluke koju vidimo.
Zatim nastavlja da navodi svakodnevne primere: čovek koji skače u vodu gde ne zna šta je ispod površine; drugi koji se upušta u padobranstvo iako godine to ne praštaju; treći koji u brzini automobila zaboravi da život ne trpi nadmetanje.
Svi oni kasnije, kako sam kaže, ponavljaju istu rečenicu: „Zašto sam to učinio? Da sam samo razmislio!“
Ni jednostavnije, svakodnevne situacije nisu drugačije.
– Vidiš da je neko van sebe od besa, ali ipak ulaziš u razgovor koji vodi u sukob…
Ishod je očekivan: reči koje su mogle biti prećutane pretvore se u uvredu koju je teško povući. A zatim dođe ono što zvuči kao refren našeg života: „Kad bih…“
Navika koja menja tok svakog narednog izbora
Ista logika važi i za namerne grehove. Kada srce već krene da pristaje na nešto što ne valja, Nektarije savetuje makar jedan trenutak zastanka:
– Seti se kako si se mučio ranije, koliko si se dugo vraćao sebi, koliko je bilo teško tražiti mir od Boga i ljudi. Da li je vredelo? Odgovor je uvek isti, ali ga se retko setimo pre nego što pogrešimo.
U završnici svoje pouke, iguman Nektarije jasno kaže da je pravilo jednostavno, ali ne i lako:
– Ne čini, a da nisi razmislio.
I dodaje upozorenje koje zvuči kao duhovni alarm:
– Nisi razmislio, sigurno si zgrešio. Ne razmišljati već samo po sebi jeste greh.
Prema njegovim rečima, postoji samo jedan izlaz: sticanje navike koja deluje jednostavno, gotovo banalno – ali upravo zato i najređa. Navike da se čovek zaustavi pre dela i promisli.
Pouka igumana Nektarija vraća nas osnovi hrišćanskog podviga: čovek ne pada zato što je osuđen na pad, već zato što prečesto žuri ispred vlastite savesti. Pravoslavlje nas uči da je promišljenost duhovna budnost, a budnost jedini način da srce ostane slobodno. U vremenu brzine, njegov poziv da zastanemo ostaje putokaz koji ne gubi svetlost.
Veliki duhovnik 20. veka upozorava da osuda sputava dušu, dok sažaljenje vraća život – poruka koja pogađa svakog čoveka.
Dugogodišnji čuvar kivota Svetog Vasilija Ostroškog govorio je bez zadrške o gordosti – o grehu koji čoveka sprečava da se spusti do istine o sebi i da u pokajanju pronađe mir duše.
Svetitelj iz 4. veka pokazuje jednostavan, ali dubok način da očistimo dušu, prevaziđemo greh i pronađemo unutrašnji mir.
Pravoslavlje ne osuđuju upotrebu kafe ili alkohola, već zloupotrebu, odnosno trenutak kada čovek dopusti da ga navika ili poriv nadvladaju.
POGLEDAJTE JOŠ:
„JEDVA DRŽI GLAVU USPRAVNO“ – Zatražen premeštaj u Srbiju ili prevremeno puštanje Ratka Mladića
„PROLAZE LJUDIMA KROZ SPAVAĆU SOBU KAKO BI DOŠLI DO NJIHOVIH APARTMANA!“ Građani besni nakon skandala na crnogorskom primorju: OVO JE PETI PUT DA HOĆE DA OTMU TUĐE NA SILU!
ZBOG OVOGA MOŽETE OBOLETI, ČAK I UMRETI! Otac Joil o neoprostivom grehu prilikom pričešća