OVO JE NESREĆA, A MNOGI BAŠ TO RADE: Patrijarh Pavle nas je upozoravao da ne smemo da zaboravimo suštinu pravoslavlja

U modernom životu mnogi vernici zapadaju u zamku površnog religioznog ponašanja. Liturgijska pravila, crkveni običaji i spoljašnje prakse često ostaju jedini pokazatelji vere, dok unutrašnji život i moralna doslednost bivaju zapostavljeni. Problem nije u samoj tradiciji, već u tome što ona postaje mehanička rutina, bez istinske povezanosti sa Bogom i sopstvenim duhom. Rešenje ovom izazovu nudi jedna misaona i snažna pouka blaženopočivšeg patrijarha Pavla:

Ram bez slike…

– Razume se da su još i Adam i Eva zgrešili što su pomislili da mogu na lak način da budu kao Bog. Hristos od nas traži: „Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski“. Ali za to treba truda, uzrastanja u svemu dobru, a ne – pojedeš voćku i mehanički postaneš kao Bog. Dakle, naš odnos prema Bogu je u većini mehanički, a trebalo bi da naš odnos prema Bogu, prema našoj veri bude i moralan. Ovo spoljašnje, mehaničko, treba da bude samo projekcija onog unutrašnjeg, ali je de facto kod većine naših vernika prisutna samo formalnost. To vam je kao jedan ram koji je ostao bez slike. Svakako da ram ima svoj smisao, da daje slici čvrstinu i stabilnost, ali ipak je najvažnija slika. Imati ram, a sliku izgubiti ili je izdati, to je u svakom slučaju nesreća.

Mehanička formalnost nas odvaja od Boga

Patrijarh Pavle nas je podsećao da vera nije pitanje površnog pridržavanja pravila, već svakodnevnog truda da unutrašnji život postane odraz božanskog. Formalnosti su važne koliko i okvir slike, ali sama forma bez duhovne suštine ostaje prazna.

Pravoslavlje, kroz ovu pouku, uči vernike da traže ravnotežu između spoljašnjeg obeležja i unutrašnjeg preobražaja. Samo kroz iskreni unutrašnji rad i moralnu doslednost vera postaje živa, autentična i trajna, a spoljna praksa dobija pravi smisao i snagu.

Čitanje Jevanđelja za Nedelju mitara i fariseja

Shutterstock

 

Druga poslanica Svetog apostola Pavla Timoteju, začalo 296 (3,10-15)

10. A ti si sledovao mojoj nauci, življenju, nastrojenju, veri, dugotrpljenju, ljubavi, istrajnosti,11. gonjenjima, stradanjima koja mi se dogodiše u Antiohiji, u Ikoniji, u Listri. Kakva gonjenja pretrpeh i od svih izbavi me Gospod!12. A i svi koji hoće da žive pobožno u Hristu Isusu biće gonjeni.13. A zli ljudi i opsenari napredovaće od zla na gore, varajući i varajući se.14. No ti stoj u tome što si naučio i što si se uverio, znajući od koga si se naučio,15. i što iz detinjstva znaš sveštene spise koji te mogu umudriti za spasenje kroz veru u Hrista Isusa.

Jevanđelje po Luki, začalo 89. (18,10-14)

10. Dva čoveka uđoše u hram da se mole Bogu, jedan farisej a drugi carinik.11. Farisej stade i moljaše se u sebi ovako: „Bože, hvala ti što nisam kao ostali ljudi: grabljivci, nepravednici, preljubnici ili kao ovaj carinik.12. Postim dvaput u sedmici; dajem desetak od svega što steknem.”13. A carinik izdaleka stajaše, i ne htede ni očiju uzdignuti nebu, nego se bijaše u prsa svoja govoreći: „Bože, milostiv budi meni grešnome!”14. Kažem vam, ovaj otide opravdan domu svome, a ne onaj. Jer svaki koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se.

Učenik i duhovno čedo Svetog Siluana Atonskog objasnio je da patnja nije kazna, već oganj koji čisti, oblikuje i vodi ka istinskoj unutrašnjoj snazi.

Veliki pravoslavni duhovnik 20. veka podseća nas da tuga nije prirodna za one koji veruju i otkriva put ka unutrašnjem miru kroz nadu, radost i Božiju ljubav.

Dok jurimo prečice, planove i „sigurne kombinacije“, zaboravljamo ono što ne može da se zameni nijednim trikom: rumunski podvižnik objašnjava zašto se pred Bogom ne pregovara – i kako se stvarno prolazi kroz nevolje.

Svetac je u jednoj svojoj kratkoj pouci objasnio zašto nije svaki savet vredan poverenja i kako promišljeno biranje društva i reči može postati temelj unutrašnjeg mira.