OVO JE NAJVIŠI ČIN MONAŠTVA U PRAVOSLAVLJU: Ne nose običnu odeću i imaju poseban zavet! Evo šta znači Velika shima

„Čin Velikog i anđelskog obraza“ (velika shima) je treći i najviši stepen monaštva, i sleduje nakon „Čina odevanja rase, kamilavke“ i „Čina male shime ili mandije“.

„Veliki anđelski obraz“, ili Velika shima – predstavlja potpuno udaljavanje od sveta. Čin „Velikog anđelskog obraza“ sličan je činu Male shime, ali je obimniji i svečaniji, a osim toga odlikuje se većom strogošću i uzvišenošću zaveta koji se daju.

Prethodno veče, odeća budućeg shimnika unosi se u oltar i polaže u podnožju svete trpeze (prestola), kako bi se osveštala i bila primljena od samog Boga. Na jutrenju na dan postriženja peva se poseban kanon koji se sastoji od moljenja za onoga onoga ko prima anđelski obraz i stihira u sastavu kanona.

Postriženje se po tipiku obavlja takođe na liturgiji, posle malog vhoda, ali se pre uobičajene pesme „Objatija otča“ pevaju još tri umilna antifona duboko pokajnog sadržaja.

Iguman postavlja ista pitanja, sa dodatkom reči „dvostruko“ i govori o „udvostručenju“, pri čemu onaj ko se postrizava govori da želi „najsavršeniji isposnički život“.

Nastojatelj mu u pouci govori da je od današnjeg dana dužan da se oseća „raspetim i umrtvljenim za svet, radi učinjenog dvostrukog odricanja“ i da ne treba da misli ni o čemu zemnom, nego isključivo o duhovnom, o duhovnim podvizima, o uzdržanju tela, o očišćenje duše, o skromnosti duhovnoj i telesnoj, o plaču, o svemu tužnom i teškom što donosi „radostotvorni život po Bogu“.

Ovo postriženje naziva se „drugim krštenjem“; postrizavani se očišćuje od svih grehova i postaje „sin svetlosti“. Prilikom samog postriženja vlasi, kaže se da shimnik „drugi put postrizava vlasi svoje glave, u znak konačnog odricanja od sveta, i svega što je u svetu, i konačnog odbacivanja svoje volje, i svih telesnih pohota, kako bi pazio na sebe u bezmolviju i delatnoj usamljenosti“.

printskrin yourube/Orthodox Church

Odeća koju oblači velikoshimnik, i slična je, i razlikuje se od odeće male shime. Tako, shimnik oblači posebnu „shimničku rasu“. Zatim, njemu se stavlja naročiti „veliki paraman“, kožni kaiš, a na glavu „kukuljica (kapuljača) sa analavom (shimom)“. Kukuljica odgovara klobuku maloshimnika i naziva se „kukuljem nezlobivosti, šlemom spasonosne nade i ćutljivog prebivanja u duhovnom razmišljanju, i opreznog nadgledanja sebe“. Analav (shima), koji visi spreda, treba da podseća shimnika na dobrovoljna stradanja Hrista Spasitelja“.

Shimniku se oblači i naročita shimnička mantija „bez nabora“. Daju mu se sandale (obuća), brojanica, ručni krst i zapaljena sveća uz karakterističnu pouku.

Posle pevanja dva tropara čita se i naročita molitva.

U činu velikog i anđelskog obraza postoji molitva „za skidanje kukulja“.

Kao što su novoprosvećeni posle krštenja bili dužni da sedam dana u beloj odeći posećuju sva crkvena bogosluženja, tako su i novopostriženi monasi dužni da borave u crkvi isti broj dana u kompletnoj odeždi koju su na postriženju dobili.

printskrin yourube/Orthodox Church

Osmoga dana javno i uz posebnu molitvu sa njih se skida kukuljica, kao najkarakterističnije obeležje monaštva, kako bi mogli ponovo da se vrate svakodnevnim poslušanjima.

Posle toga oni već imaju pravo da sami stavljaju i skidaju kukuljicu, ne tražeći svaki put blagoslov nastojatelja.

Kada se u monaštvo postrizava sveštenik, njemu se, osim krsta i sveće u ruke daje još i Jevanđelje. Pravilo Nomokanona uz Veliki Trebnik (gl. 90) glasi: „Monah-sveštenik, ako i promeni obraz, to jest u Veliku shimu stupi, neka služi liturgiju; postriženje mu nije nikakva prepreka.

A Arhijerej ako promeni obraz, to jest ako postane shimnik, neka ne dejstvuje (ne služi) ništa svetiteljsko (arhijerejsko), niti svešteničko“.

Ovi monasi posvećeni očuvanju hrišćanskog nasleđa obasjavaju put hodočasnicima, kombinujući bogatu istoriju, simboliku i duhovnost u svojoj svakodnevnoj misiji. Ova jedinstvena zajednica čuva ljubav Hristovu i inspiriše vernike širom sveta.

Pećine u kojima su monasi živeli i molili se, kao i podzemne crkve i katakombe, predstavljaju neke od tajni Svete gore koje istražuju posetioci.

Mnogi vernici na Atos dolaze da posete manastire, retki isposnice, a najređi su oni koji žele da pohode Karulju tzv. Svetogorsku pustinju.

Ograničen broj poklonika, obavezne pozivnice i novi propisi za boravak – Sveta zajednica donela odluku koja će promeniti način poseta ovoj svetinji.