OVO BI UVEK TREBALO URADITI KAD SE KRENE U GOSTE! Uvek imajte na umu savet Svetog Siluana Atonskog kad idite kod drugih ljudi!

U pravoslavnom hrišćanstvu, ljubav prema bližnjem nije samo moralni zahtev – ona je temeljna zapovest, srž svakog odnosa, kako sa Bogom, tako i prema drugim ljudima.

Pravoslavna duhovnost ne razdvaja veru od dela, niti čoveka od čoveka. Molitva i ljubav idu ruku pod ruku. Onaj ko se moli, ne može da ostane ravnodušan prema tuđem bolu. Onaj ko iskreno ljubi, ne može da zaboravi da se za drugoga pomoli. U molitvi za bližnjeg ne traži se samo pomoć odozgo, već se izražava i spremnost da se sa njim nosi teret života, makar duhovno.

Ljubav u pravoslavlju nije apstraktna emocija – to je žrtva, razumevanje, strpljenje, a često i tiha briga koja se ne vidi na prvi pogled. Isto tako, molitva za drugoga nije samo rečima izgovorena želja, već čin vere da niko nije sam, čak ni u najtežim trenucima.

Pravoslavlje nas uči da je svaki čovek ikona Božija, nosilac svetosti, pa čak i kada je skrivena ispod slabosti i rana. Zato se i molimo za bližnje – ne da bismo ih promenili po svojoj meri, već da bi Božija blagodat dotakla njihova srca, kao što dotiče i naša.

U svetu koji često nudi otuđenost, brzinu i površne veze, pravoslavna poruka ostaje jasna: samo kroz ljubav i molitvu za drugoga dolazimo do pravog mira, jer jedino zajedno hodimo ka Bogu.

Sveti Siluan Atonski na to je ukazivao i u jednoj svojoj misli:

„Nikada ne odlazite kod ljudi, a da se za njih ne pomolite“.

Deca žude za direktnim kontaktom sa roditeljima, a ne za mobilnim telefonima ili crtaćima… I ono što je važno, deca ne smeju da budu pritiskana nikad, kaže iguman Petar.

Kroz molitvu, čovek ne izgovara samo reči, već otvara srce, ulazi u dijalog sa Bogom i dotiče večnost.

Božja ruka je uvek pružena, spremna da nas podigne, uteši i vodi, ali da bismo tu pomoć istinski osetili, potrebno je da mu se obratimo iskreno i sa verom.

Prava molitva ne teži ispunjenju samovolje, već da se u našem životu ostvari Božija volja.