OVE LJUDE UVEK TREBA OSTAVITI NA MIRU! Otac Tadej kaže da njima uzalud „previjamo rane“!

U društvu koje je sve brže, glasnije i zahtevnije, čini se da se očekuje da budemo sve – i rame za plakanje, i oslonac, i rešenje tuđih problema. Pomažemo, trudimo se da razumemo, da budemo tu. Ipak, nekad u toj borbi za druge zaboravimo ono najvažnije – da svako od nas ima svoj put, svoje izbore i svoje bitke.

Postoji tanka linija između iskrene podrške i preuzimanja odgovornosti koja nije naša. U želji da zalečimo tuđe rane, neretko zanemarimo da postoje ljudi koji zapravo ne traže pomoć – već publiku. Ima onih koji u svom ponosu i inatu ne žele ni savet, ni rešenje, već potvrdu za svoju patnju.

Upravo u tim trenucima važno je umeti stati. Ne iz hladnoće srca, već iz mudrosti duha. Neke borbe moraju biti lične da bi imale smisla. Neka sazrevanja ne dolaze iz spoljne utehe, već iz unutrašnjeg suočavanja. 

U trenucima kada se povučemo, ne zatvaramo vrata – već otvaramo mogućnosti da neko, konačno, krene putem iskrenog preispitivanja.

Ponekad je prava pomoć – povući se. Pustiti. Verovati da će svako, kad dođe vreme, pronaći svoj mir i svoju snagu. A mi? Mi tada postajemo svedoci rasta – sopstvenog i tuđeg.

Na to nas podseća i duboka misao duhovnika starca Tadeja:

„Ne možemo mi da previjamo rane celom svetu. Neke ljude treba ostaviti na miru da sami vode bitke sa svojim karakterom i inatom.“

Crkva je odlučila da instalira avatar sa veštačkom inteligencijom, pri čemu je nakon diskusije izabrana figura Isusa kao najbolje rešenje.

Porodice koje su se posle rata vratile na svoja ognjišta ostale su bez domova i uspomena – monahinje i meštani rizikovali živote da spasu selo od potpunog uništenja.

Bog svakome daje ono što mu je potrebno i što je za njega najbolje.

Pravoslavni svetitelji i starci otkrivaju da usamljenost nije fizička odsutnost drugih, već praznina duše koju jedino Božja Milost može ispuniti, dok molitva i unutrašnji mir pretvaraju samoću u duhovnu snagu.