OVAKVI BRAKOVI SU OSUĐENI NA PROPAST: Monahinja Atanasija objašnjava zašto se ne treba venčavati po svaku cenu

U svakodnevici u kojoj se odluke donose brzo, a brak često postaje više društvena stavka nego zavet, mnogi kasno shvate da su potpisali nešto što nisu do kraja razumeli. Statistike o razvodima, umor u porodicama, tiha razočaranja koja se ne vide na fotografijama sa svadbi – sve to govori da problem nije u formi, nego u temelju. Odgovor na to, jednostavan i istovremeno težak, nudi jedna kratka, ali precizna pouka monahinje Atanasije (Rašić) iz manastira Rukumija.

– Nije cilj našeg života da se mi, eto, razmnožimo na zemlji… Smisao našeg postojanja jeste da prođemo iskustvo jednog života i spasemo svoju dušu… da se upodobimo Zakonima Gospoda Isusa Hrista i da tako završimo svoj život. I naš život se ovde ne završava, u tome je stvar. Kad bi se ovde završavao, rekla bih vam – živi po principu: daj šta daš. Moje mišljenje je da ljudi ne treba da ulaze u bilo kakve brakove, kako danas čine po svaku cenu, ako nemaju emotivnu i duhovnu srodnost, jer bez toga oni kasnije ne mogu da prevaziđu ni jedno iskušenje koje ih kasnije zadesi – rekla je monahinja Atanasija i jednom od svojih javnih nastupa.

Emocije i duhovna povezanost su ključ opstanka braka

U ovih nekoliko rečenica sabrano je više životne istine nego u čitavim priručnicima o „uspešnim vezama“. Pravoslavno shvatanje čoveka ne počinje od komfora, navike ili društvenog pritiska, već od cilja – spasenja. Brak, u tom pogledu, nije zaklon od samoće niti ugovor o zajedničkom trošenju vremena, već put na kome dvoje ljudi treba da pomažu jedno drugom da ne izgube orijentir. Zato monahinja ne govori protiv braka, već protiv nepromišljenosti: protiv ulaska u zajednicu bez stvarne unutrašnje bliskosti, bez zajedničkog pogleda ka istom smislu.

youtube/Nina Martinović Armbruster

 

Pravoslavni pogled na iskušenja i stvarnu vrednost zajedništva

Pravoslavlje ne obećava život bez iskušenja – naprotiv, uči da su ona neizbežna. Ali upravo tu se vidi razlika između veze zasnovane na prolaznoj potrebi i zajednice koja ima dublji koren. Kada postoji emotivna i duhovna srodnost, iskušenja ne nestaju, ali prestaju da budu zid i postaju ispit koji se može položiti zajedno. Bez toga, i najmanja pukotina vremenom se pretvara u provaliju.

Pouka monahinje Atanasije, izgovorena mirno i bez patetike, podseća na ono što se često zaboravlja: da se život ne meri samo onim što se vidi danas, niti se brak sklapa samo za ovaj vek. Ako se čovek odlučuje za zajednicu, onda to ne bi trebalo da bude bekstvo od samoće, već svesni korak ka putu na kome se, rame uz rame, ne čuva samo zajednički dom — nego i sopstvena duša.

Veliki duhovnik sa Svete gore objašnjava zašto se u braku često susretnu karakteri koji na prvi pogled ne idu zajedno i kako se upravo u tim odnosima krije put ka duhovnoj zrelosti.

Tradicionalna slika porodice, u kojoj je muškarac bio primarni zaštitnik i hranitelj, dok je žena bila čuvar doma, danas ustupa mesto novim obrascima funkcionisanja.

Protinica Olga Jurevič otvoreno govori o preprekama koje stoje na putu ka odluci o sklapanju braka: od sumnje u izbor partnera do bojazni od ličnog sloma i otkriva kojim putem se dolazi do sigurnosti, zrelosti i prave bliskosti.

Episkop valjevski upozorio je da i blagoslovene životne stvari mogu postati prepreka ako potisnu Boga, te podsetio da se smisao rada, braka i svakodnevice otkriva tek kada su postavljeni u pravu hijerarhiju vrednosti.