ONI KOJI ĆUTE NE ZNAČI DA SU SMIRENI – U NJIMA MOŽE DA SE SKRIVA OPASNOST: Starac Mihailo Valamski objašnjava da postoje dve vrste ćutanja

 

Jutrenja (posle Velikog slavoslovlja i tropara)

Knjiga proroka Jezekilja (37, 1-14)

1. Ruka Gospodnja dođe nada me, i Gospod me izvede u duhu, i postavi me usred polja, koje bijaše puno kosti.  2. I provede me pokraj njih unaokolo, i gle, bijaše ih vrlo mnogo u polju, i gle, bijahu vrlo suhe.  3. I reče mi: sine čovječji, hoće li oživjeti ove kosti? A ja rekoh: Gospode Gospode, ti znaš.  4. Tada mi reče: prorokuj za te kosti, i kaži im: suhe kosti, čujte riječ Gospodnju.  5. Ovako govori Gospod Gospod ovijem kostima: gle, ja ću metnuti u vas duh, i oživjećete.  6. I metnuću na vas žile, i obložiću vas mesom, i navući ću na vas kožu, i metnuću u vas duh, i oživjećete, i poznaćete da sam ja Gospod. 

7. Tada stadoh prorokovati, kako mi se zapovjedi; a kad prorokovah nasta glas, i gle potres, i kosti se pribirahu svaka ka svojoj kosti.  8. I pogledah, i gle, po njima izidoše žile i meso, i ozgo se koža navuče; ali duha ne bješe u njima.  9. Tada mi reče: prorokuj duhu, prorokuj, sine čovječji, i reci duhu: ovako veli Gospod Gospod: od četiri vjetra dođi, duše, i duni na ove pobijene da ožive.  10. I prorokovah, kako mi se zapovjedi i uđe u njih duh, i oživješe, i stadoše na noge, bješe vojska vrlo velika. 

11. Tada mi reče: sine čovječji, ove su kosti sav dom Izrailjev; gle, govore: posahnuše kosti naše i prođe nadanje naše, propadosmo.  12. Zato prorokuj, i kaži im: ovako veli Gospod: evo, ja ću otvoriti grobove vaše, i izvešću vas iz grobova vaših, narode moj, i dovešću vas u zemlju Izrailjevu.  13. I poznaćete da sam ja Gospod, kad otvorim grobove vaše, i izvedem vas iz grobova vaših, narode moj.  14. I metnuću duh svoj u vas da oživite, i naseliću vas u vašoj zemlji, i poznaćete da ja govorim i činim, govori Gospod.

Prva Poslanica Svetog apostola Pavla Korinćanima, začalo 133 (5,6-8)

6. Nije dobro hvalisanje vaše.6. Ne znate li da malo kvasca sve testo ukiseli?  7. Odbacite, dakle, stari kvasac, da bude novo testo, kao što ste beskvasni. Jer i Pasha naša, Hristos, žrtvova se za nas.  8. Zato da praznujemo ne u kvascu starom, ni u kvascu zloće i nevaljalstva, nego u beskvasnim hljebovima iskrenosti i istine.

Poslanica Svetog apostola Pavla Galatima, začalo 206 (5,13-14)

13. Jer ste vi, braćo, na slobodu pozvani; samo ne slobodu za ugađanje telu, nego da iz ljubavi služite jedni drugima.  14. Jer se sav Zakon ispunjava u jednoj reči, u ovoj: „Ljubi bližnjega svojega kao sebe samoga.”

Jevanđelje Matej, začalo 114 (27,62-66)

62. Sutradan pak po petku sabraše se prvosveštenici i fariseji kod Pilata  63. Govoreći: „Gospodaru, setismo se da onaj varalica kaza još za života: ‘Posle tri dana ustaću.’  64. Zato zapovedi da se utvrdi grob do trećega dana da ne dođu kako učenici njegovi noću, da ga ne ukradu i ne kažu narodu: ‘Ustade iz mrtvih;’ i biće poslednja prevara gora od prve.“  65. Reče im Pilat: „Imate stražu, idite te utvrdite kako znate.“  66. A oni otišavši utvrdiše grob sa stražom i zapečatiše kamen.

Liturgija

15 Parimija Velike subote, u kojima su sabrani najvažniji starozavetni praobrazi i proročanstva o spasenju ljudi kroz Stradanja i Vaskrsenje Isusa Hrista.

Prva knjiga Mojsijeva (1, 1-13)

1. U početku stvori Bog nebo i zemlju.  2. A zemlja beše bez obličja i pusta, i beše tama nad bezdanom; i duh Božji dizaše se nad vodom.  3. I reče Bog: „Neka bude svetlost.” I bi svetlost.  4. I vide Bog svetlost da je dobra; i rastavi Bog svetlost od tame.  5. I svetlost nazva Bog dan, a tamu nazva noć. I bi veče i bi jutro, dan prvi.  6. Potom reče Bog: „Neka bude svod posred vode, da rastavlja vodu od vode.”  7. I stvori Bog svod, i rastavi vodu pod svodom od vode nad svodom; i bi tako. 

8. A svod nazva Bog nebo. I bi veče i bi jutro, dan drugi.  9. Potom reče Bog: „Neka se sabere voda što je pod nebom na jedno mesto, i neka se pokaže suvo.“ I bi tako.  10. I suvo nazva Bog zemlja, a zborišta vodena nazva mora; i vide Bog da je dobro.  11. Opet reče Bog: „Neka pusti zemlja iz sebe travu, bilje, što nosi seme, i drvo rodno, koje rađa rod po svojim vrstama, u kojem će biti seme njegovo na zemlji.“ I bi tako.  12. I pusti zemlja iz sebe travu, bilje, što nosi seme po svojim vrstama, i drvo, koje rađa rod, u kojem je seme njegovo po njegovim vrstama. I vide Bog da je dobro.  13. I bi veče i bi jutro, dan treći.

Knjiga proroka Isaije (60, 1-16)

1. Ustani, svetli se, jer dođe svetlost tvoja, i slava Gospodnja obasja te.  2. Jer, gle, mrak će pokriti zemlju i tama narode; a tebe će obasjati Gospod i slava njegova pokazaće se nad tobom.  3. I narodi će doći k videlu tvom i ka svetlosti koja će te obasjati.  4. Podigni oči svoje unaokolo, i vidi: svi se skupljaju i idu k tebi, sinovi će tvoji iz daleka doći i kćeri tvoje nosiće se u naručju.  5. Tada ćeš videti, i obradovaćeš se, i srce će ti se udiviti i raširiti, jer će se k tebi okrenuti mnoštvo morsko i sila naroda doći će k tebi.  6. Mnoštvo kamila prekriliće te, dromedari iz Madijama i Efe; svi iz Save doći će, zlato i kad doneće, i slavu Gospodnju javljaće. 

7. Sva stada Kidarska skupiće se k tebi, ovnovi Navajotski biće ti na potrebu; prineseni na oltaru mom biće ugodni, i dom slave svoje proslaviću.  8. Ko su ono što lete kao oblaci i kao golubovi na prozore svoje?  9. Ostrva će me čekati i prve lađe Tarsiske, da dovezu sinove tvoje iz daleka, i s njima srebro njihovo i zlato njihovo, imenu Gospoda Boga tvojega i sveca Izrailjeva, jer te proslavi.  10. I tuđini će sazidati zidove tvoje, i carevi njihovi služiće ti; jer u gnevu svom udarih te, a po milosti svojoj pomilovaću te.  11. I tvoja će vrata biti svagda otvorena, neće se zatvoriti ni danju ni noću, da ti se dovede sila naroda, i carevi njihovi da se dovedu. 

12. Jer narod i carstvo, koje ti ne bi služilo, poginuće, takvi će se narodi sasvim zatrti.  13. Slava Livanska tebi će doći, jela, brijest i šimšir, da ukrase mjesto svetinje moje da bi proslavio mesto nogu svojih.  14. I sinovi onih koji su te mučili doći će k tebi klanjajući se, i svi koji te preziraše padaće k stopalima nogu tvojih, i zvaće te gradom Gospodnjim, Sionom sveca Izrailjeva.  15. Što si bio ostavljen i mrzak tako da niko nije prolazio kroza te, mesto toga ću ti učiniti večnu slavu, i veselje od koljena do koljena.  16. Jer ćeš mleko naroda ssisati, i sise carske dojićeš, i poznaćeš da sam ja Gospod spasitelj tvoj i izbavitelj tvoj, silni Jakovljev.

Druga knjiga Mojsijeva (12, 1-11)

1. I reče Gospod Mojsiju i Aronu u zemlji Misirskoj govoreći:  2. Ovaj mjesec da vam je početak mjesecima, da vam je prvi mjesec u godini.  3. Kažite svemu zboru Izrailjevu i recite: desetoga dana ovoga mjeseca svaki neka uzme jagnje ili jare, po porodicama, po jedno na dom;  4. Ako li je dom mali za jagnje ili jare, neka uzme k sebi susjeda, koji mu je najbliži, s onoliko duša koliko treba da mogu pojesti jagnje ili jare.  5. A jagnje ili jare da vam bude zdravo, muško, od godine; između ovaca ili između koza uzmite. 

6. I čuvajte ga do četrnaestoga dana ovoga mjeseca, a tada savkoliki zbor Izrailjev neka ga zakolje uveče.  7. I neka uzmu krvi od njega i pokrope oba dovratka i gornji prag na kućama u kojima će ga jesti.  8. I neka jedu meso iste noći, na vatri pečeno, s hljebom prijesnijem i sa zeljem gorkim neka jedu.  9. Nemojte jesti sirovo ni u vodi kuhano, nego na vatri pečeno, s glavom i s nogama i s drobom.  10. I ništa nemojte ostaviti do jutra; ako li bi što ostalo do jutra, spalite na vatri.  11. A ovako jedite: opasani, obuća da vam je na nogu i štap u ruci, i jedite hitno, jer je prolazak Gospodnji.

Knjiga proroka Jone (1, 1-16; 2, 1-11; 3, 1-10; 4, 1-11)

1. Dođe riječ Gospodnja Joni, sinu Amatijevu govoreći:  2. Ustani, idi u Nineviju grad veliki, i propovijedaj protiv njega, jer izađe zloća njihova preda me.  3. A Jona usta da bježi u Tarsis od Gospoda, i sišav u Jopu nađe lađu koja iđaše u Tarsis i plativ vozarinu uđe u nju da otide s njima u Tarsis od Gospoda.  4. Ali Gospod podiže velik vjetar na moru, i posta velika bura na moru da mišljahu da će se razbiti lađa.  5. I lađari uplašivši se prizivahu svaki svojega boga, i bacahu šta bješe u lađi u more da bi bila lakša; a Jona bješe sišao na dno lađi, i legav spavaše tvrdo. 

6. A upravitelj od lađe pristupi k njemu i reče mu: Šta ti spavaš! Ustani, prizivaj Boga svojega, ne bi li nas se opomenuo Bog da ne poginemo.  7. Potom rekoše jedan drugom: Hodite, da bacimo ždrijeb da vidimo sa koga dođe na nas ovo zlo. I baciše ždrijeb, i pade ždrijeb na Jonu.  8. Tada mu rekoše: Kaži nam zašto dođe ovo zlo na nas; koje si radnje? I odakle ideš? Iz koje si zemlje? I od koga si naroda?  9. A on im reče: Jevrejin sam, i bojim se Gospoda Boga nebeskoga, koji je stvorio more i suhu zemlju.  10. Tada se vrlo uplašiše ljudi, i rekoše mu: Što si učinio? Jer doznaše ljudi da bježi od Gospoda, jer im on kaza.  11. I rekoše mu: Što ćemo činiti s tobom, da bi nam more utolilo? Jer bura na moru bivaše sve veća. 

12. A on im reče: Uzmite me i bacite me u more, i more će vam utoliti, jer vidim da je s mene došla na vas ova velika bura.  13. A ljudi stadoše veslati da bi došli ka kraju; ali ne mogahu, jer im bura na moru bivaše sve veća.  14. Tada prizvaše Gospoda i rekoše: molimo ti se, Gospode, da ne poginemo radi duše ovoga čovjeka, i nemoj metnuti na nas krvi prave, jer ti, Gospode, činiš kako hoćeš.  15. Potom uzeše Jonu i baciše ga u more, i presta bura na moru.  16. Tada se pobojaše oni ljudi Gospoda vrlo, i prinesoše žrtvu Gospodu i učiniše zavjete.

1. Ali Gospod zapovjedi, te velika riba proguta Jonu; i Jona bi u trbuhu ribljem tri dana i tri noći.  2. I zamoli se Jona Gospodu Bogu svojemu iz trbuha ribljega,  3. I reče: zavapih u nevolji svojoj ka Gospodu, i usliši me; iz utrobe grobne povikah, i ti ču glas moj.  4. Jer si me bacio u dubine, u srce moru, i voda me opteče; sve poplave tvoje i vali tvoji prelaziše preko mene.  5. I rekoh: odbačen sam ispred očiju tvojih; ali ću još gledati svetu crkvu tvoju. 

6. Optekoše me vode do duše, bezdana me opkoli, sita omota mi se oko glave.  7. Sidoh do krajeva gorskih, prijevornice zemaljske nada mnom su dovijeka; ali ti izvadi život moj iz jame, Gospode Bože moj.  8. Kad nestajaše duše moje u meni, pomenuh Gospoda, i molitva moja dođe k tebi, u svetu crkvu tvoju.  9. Koji drže lažne taštine, ostavljaju svoju milost.  10. A ja ću ti glasom zahvalnijem prinijeti žrtvu, ispuniti što sam zavjetovao; spasenje je u Gospoda.  11. I Gospod zapovjedi ribi, te izbljuva Jonu na zemlju.

1. I dođe riječ Gospodnja Joni drugi put govoreći:  2. Ustani, i idi u Nineviju grad veliki, i propovijedaj mu ono što ti ja kažem.  3. I ustav Jona otide u Nineviju po riječi Gospodnjoj; a Ninevija bješe grad vrlo velik, tri dana hoda.  4. I Jona poče ići po gradu jedan dan hoda, i propovijeda i reče: jošte četrdeset dana, pa će Ninevija propasti.  5. I Ninevljani povjerovaše Bogu, i oglasiše post, i obukoše se u kostrijet od najvećega do najmanjega.  6. Jer kad dođe ta riječ do cara Ninevijskoga, on usta sa svojega prijestola, i skide sa sebe svoje odijelo, i obuče se u kostrijet i sjede u pepeo. 

7. I proglasi se i kaza se po Nineviji po zapovijesti carevoj i knezova njegovijeh govoreći: ljudi i stoka, goveda i ovce da ne okuse ništa, ni da pasu ni da piju vode.  8. Nego i ljudi i stoka da se pokriju kostrijeću, i da prizivaju Boga jako, i da se vrati svaki sa svoga zloga puta i od nepravde koja mu je u ruku.  9. Ko zna, eda se povrati i raskaje Bog i povrati se od ljutoga gnjeva svojega, te ne izginemo.  10. I Bog vidje djela njihova, gdje se vratiše sa zloga puta svojega; i raskaja se Bog oda zla koje reče da im učini, i ne učini.

1. A Joni bi vrlo nedrago, i rasrdi se.  2. I pomoli se Gospodu i reče: Gospode! ne rekoh li to kad još bijah u svojoj zemlji? zato šćah prije pobjeći u Tarsis; jer znah da si ti Bog milostiv i žalostiv, spor na gnjev i obilan milosrđem, i kaješ se oda zla.  3. Sada Gospode, uzmi dušu moju od mene, jer mi je bolje umrijeti nego živjeti.  4. A Gospod reče: je li dobro što se srdiš? 

5. I Jona izide iz grada, i sjede s istoka gradu, i načini ondje kolibu, i sjeđaše pod njom u hladu da vidi što će biti od grada.  6. A Gospod Bog zapovjedi, te uzraste tikva nad Jonom da mu bude sjen nad glavom da mu pomože u muci njegovoj; i Jona se obradova tikvi veoma.  7. Potom zapovjedi Bog, te dođe crv u zoru sjutradan, i podgrize tikvu, te usahnu.  8. I kad ogranu sunce, posla Bog suh istočni vjetar; i sunce stade žeći Jonu po glavi tako da obamiraše i poželje da umre govoreći: bolje mi je umrijeti nego živjeti. 

9. A Bog reče Joni: je li dobro što se srdiš tikve radi? A on reče: dobro je što se srdim do smrti.  10. A Gospod mu reče: tebi je žao tikve, oko koje se nijesi trudio, i koje nijesi odgajio, nego jednu noć uzraste a drugu noć propade.  11. A meni da ne bude žao Ninevije, velikoga grada, u kom ima više od sto i dvadeset tisuća ljudi koji još ne znaju šta je desno šta li lijevo, i mnogo stoke?

Knjiga Isusa Navina (5, 10-15)

10. I sinovi Izrailjevi stojeći u okolu u Galgalu, slaviše pashu četrnaestog dana onoga mjeseca uveče u polju Jerihonskom.  11. I sjutradan poslije pashe jedoše od žita one zemlje hljebove prijesne i zrna pržena, isti dan.  12. I presta mana sjutradan pošto jedoše žita one zemlje, i već više ne imaše mane sinovi Izrailjevi, nego jedoše od roda zemlje Hananske one godine. 

13. I kad Isus beše kod Jerihona, podiže oči svoje i pogleda, a to čovek stoji prema njemu s golim mačem u ruci. I pristupi k njemu Isus i reče mu: „Jesi li naš ili naših neprijatelja?”  14. A on reče: „Nisam; nego sam vojvoda vojske Gospodnje, sada dođoh.” I Isus pade ničice na zemlju, i pokloni se, i reče mu: „Šta zapoveda gospodar moj sluzi svojemu?”  15. A vojvoda vojske Gospodnje reče Isusu: „Izuj obuću s nogu svojih, jer je mesto gde stojiš sveto.” I učini Isus tako.

Druga knjiga Mojsijeva (13, 20-22; 14,1-31)

20. Tako otišavši iz Sohota stadoše u oko u Etamu, nakraj pustinje.  21. A Gospod iđaše pred njima danju u stupu od oblaka vodeći ih putem, a noću u stupu od ognja svijetleći im, da bi putovali danju i noću.  22. I ne uklanjaše ispred naroda stupa od oblaka danju ni stupa od ognja noću.

1. I reče Gospod Mojsiju govoreći:  2. Kaži sinovima Izrailjevijem neka saviju i stanu u oko pred Pi-Airot između Migdola i mora prema Vel-Sefonu; prema njemu neka stanu u oko pokraj mora.  3. Jer će Faraon reći za sinove Izrailjeve: zašli su u zemlju, zatvorila ih je pustinja.  4. I učiniću da otvrdne srce Faraonu, te će poći u potjeru za vama, i ja ću se proslaviti na njemu i na svoj vojsci njegovoj, i Misirci će poznati da sam ja Gospod. I učiniše tako. 

5. A kad bi javljeno caru Misirskom da je pobjegao narod, promijeni se srce Faraonovo i sluga njegovijeh prema narodu, te rekoše: šta učinismo, te pustismo Izrailja da nam ne služi?  6. I upreže u kola svoja, i uze narod svoj sa sobom.  7. I uze šest stotina kola izabranih i što još bješe kola Misirskih, i nad svjema vojvode.  8. I Gospod učini, te otvrdnu srce Faraonu caru Misirskom, i pođe u potjeru za sinovima Izrailjevijem, kad sinovi Izrailjevi otidoše pod rukom visokom.  9. I tjeravši ih Misirci stigoše ih, sva kola Faraonova, konjici njegovi i vojska njegova, kad bjehu u okolu na moru kod Pi-Airota prema Vel-Sefonu.

10. I kad se približi Faraon, podigoše sinovi Izrailjevi oči svoje a to Misirci idu za njima, i uplašiše se vrlo, i povikaše sinovi Izrailjevi ka Gospodu.  11. I rekoše Mojsiju: zar ne bješe grobova u Misiru, nego nas dovede da izginemo u pustinji? Šta učini, te nas izvede iz Misira.  12. Nijesmo li ti govorili u Misiru i rekli: prođi nas se, neka služimo Misircima? jer bi nam bolje bilo služiti Misircima nego izginuti u pustinji.  13. A Mojsije reče narodu: ne bojte se, stanite pa gledajte kako će vas Gospod izbaviti danas; jer Misirce koje ste vidjeli danas, nećete ih nigda više vidjeti do vijeka.  14. Gospod će se biti za vas, a vi ćete mučati. 

15. A Gospod reče Mojsiju: što vičeš k meni? kaži sinovima Izrailjevijem neka idu.  16. A ti digni štap svoj i pruži ruku svoju na more, i rascijepi ga, pa neka idu sinovi Izrailjevi posred mora suhim.  17. I gle, ja ću učiniti da otvrdne srce Misircima, te će poći za njima; i proslaviću se na Faraonu i na svoj vojsci njegovoj, na kolima njegovijem i na konjicima njegovijem.  18. I Misirci će poznati da sam ja Gospod, kad se proslavim na Faraonu, na kolima njegovijem i na konjicima njegovijem.  19. I podiže se anđeo Gospodnji, koji iđaše pred vojskom Izrailjskom, i otide im za leđa; i podiže se stup od oblaka ispred njih, i stade im za leđa. 

20. i došav među vojsku Misirsku i vojsku Izrailjsku bješe onijem oblak mračan a ovijem svijetljaše po noći, te ne pristupiše jedni drugima cijelu noć.  21. I pruži Mojsije ruku svoju na more, a Gospod uzbi more vjetrom istočnijem, koji jako duvaše cijelu noć, i osuši more, i voda se rastupi.  22. I pođoše sinovi Izrailjevi posred mora suhim, i voda im stajaše kao zid s desne strane i s lijeve strane.  23. I Misirci tjerajući ih pođoše za njima posred mora, svi konji Faraonovi, kola i konjici njegovi.  24. A u stražu jutrenju pogleda Gospod na vojsku Misirsku iz stupa od ognja i oblaka, i smete vojsku Misirsku. 

25. I pozbaca točkove kolima njihovijem, te ih jedva vucijahu. Tada rekoše Misirci: bježimo od Izrailja, jer se Gospod bije za njih s Misircima.  26. A Gospod reče Mojsiju: pruži ruku svoju na more, neka se vrati voda na Misirce, na kola njihova i na konjike njihove.  27. I Mojsije pruži ruku svoju na more, i dođe opet more na silu svoju pred zoru, a Misirci nagoše bježati prema moru; i Gospod baci Misirce usred mora.  28. A vrativši se voda potopi kola i konjike sa svom vojskom Faraonovom, što ih god bješe pošlo za njima u more, i ne osta od njih nijedan.  29. I sinovi Izrailjevi iđahu posred mora suhim; i stajaše im voda kao zid s desne strane i s lijeve strane. 

30. I izbavi Gospod Izrailja u onaj dan iz ruku Misirskih; i vidje Izrailj mrtve Misirce na brijegu morskom.  31. I vidje Izrailj silu veliku, koju pokaza Gospod na Misircima, i narod se poboja Gospoda, i vjerova Gospodu i Mojsiju sluzi njegovu.

Knjiga proroka Sofonija (3, 8-15)

8. Zato čekajte me, govori Gospod, do dana kad ću se podignuti na plijen; jer je sud moj da saberem narode i pokupim carstva, da izlijem na njih gnjev svoj, svu žestinu jarosti svoje, jer će oganj revnosti moje proždrijeti svu zemlju.  9. Jer ću tada promijeniti narodima usne, te će biti čiste, da bi svi prizivali ime Gospodnje i služili mu složnijem ramenima.  10. Ispreko rijeka Huskih koji se meni mole, rasijani moji, donijeće mi dare. 

11. Tada se nećeš više stidjeti nijednoga svojih djela, kojima si mi zgriješio; jer ću onda uzeti iz tebe one koji se hvale slavom tvojom, i nećeš se više veličati na svetoj gori mojoj.  12. I ostaviću u tebi narod nevoljan i siromašan, i oni će se uzdati u ime Gospodnje.  13. Ostatak Izrailjev neće činiti bezakonja niti će govoriti laži, niti će se naći u ustima njihovijem jezik prijevaran; nego će pasti i ležati i neće biti nikoga da ih plaši.  14. Pjevaj, kćeri Sionska; klikuj, Izrailju; raduj se i veseli se iz svega srca, kćeri Jerusalimska!  15. Ukloni Gospod sudove tvoje, odvrati neprijatelje tvoje; car Izrailjev Gospod usred tebe je, nećeš se više bojati zla.

Prva knjiga o carevima (17, 8-23)

8. Tada dođe njemu reč Gospodnja govoreći:  9. „Ustani, idi u Sareptu Sidonsku, i sedi onde; evo zapovedio sam onde ženi udovici da te hrani.”  10. I ustavši otide u Sareptu; i kad dođe na vrata gradska, gle, žena udovica kupljaše onde drva; i on je dozva i reče joj: „Donesi mi malo vode u sudu da se napijem.”  11. I ona pođe da donese; a on je viknu i reče: „Donesi mi i hleba malo.”  12. A ona reče: „Tako da je živ Gospod Bog tvoj, nemam pečena hleba do grst brašna u zdeli i malo ulja u krčagu; i eto kupim drvaca da otidem i zgotovim sebi i sinu svom, da pojedemo, pa onda da umremo”. 

13. A Ilija reče joj: „Ne boj se, idi, zgotovi kako si rekla; ali umesi prvo meni jedan kolačić od toga, i donesi mi, pa posle gotovi sebi i sinu svom.”  14. Jer ovako veli Gospod Bog Izrailjev: „Brašno se iz zdele neće potrošiti niti će ulja u krčagu nestati dokle ne pusti Gospod dažda na zemlju.”  15. I ona otide i učini kako reče Ilija; i jede i ona i on i dom njezin godinu dana;  16. brašno se iz zdele ne potroši niti ulja u krčagu nesta po reči Gospodnjoj, koju reče preko Ilije.  17. A poslije toga razbole se sin ženi domaćici, i bolest njegova bi vrlo teška, tako da izdahnu.  18. I ona reče Iliji: „Šta je tebi do mene, čoveče Božji? Jesi li došao k meni da spomeneš bezakonje moje i da mi umoriš sina?” 

19. A on joj reče: „Daj mi sina svog.” I uzev ga iz naručja njena odnese ga u gornju klet, gde on seđaše, i položi ga na postelju svoju.  20. Tada zavapi ka Gospodu i reče: „Gospode Bože moj, zar si i ovu udovicu kod koje sam gost tako ucvilio umorivši joj sina?”  21. I pruživ se nad detetom tri puta zavapi ka Gospodu govoreći: „Gospode Bože moj, neka se povrati u dete duša njegova.”  22. I Gospod usliši glas Ilijin, te se povrati u dete duša njegova, i ožive.  23. A Ilija uzev dete snese ga iz gornje kleti u kuću, i dade ga materi njegovoj, i reče Ilija: „Vidi, živ je tvoj sin.”

Knjiga proroka Isaije (61, 10-11; 63, 1-5)

10. Veoma ću se radovati u Gospodu, i duša će se moja veseliti u Bogu mojem, jer me obuče u haljine spasenja i plaštem pravde ogrte me kao kad ženik namesti nakit i kao kad se nevjesta uresi uresom svojim.  11. Jer kao što iz zemlje raste bilje i u vrtu niče što se posije, tako će Gospod Bog učiniti da nikne pravda i pohvala pred svijem narodima.

1. Ko je ono što ide iz Edoma, iz Vosora, u crvenim haljinama? Krasno odeven, koračajući u veličini sile svoje? Ja sam, koji govorim pravdu i vredan sam spasti.  2. Zašto ti je crveno odelo i haljine ti kao u onoga koji gazi u kaci?  3. Gazih sam u kaci, i niko između naroda ne beše sa mnom; ali ih izgazih u gnevu svom i potlačih u ljutini svojoj; i krv njihova poprska mi haljine i iskaljah sve odelo svoje.  4. Jer je dan od osvete u srcu mom, i dođe godina da se moji iskupe.  5. Pogledah, a nikoga ne bješe da pomože, i začudih se što nikoga ne bješe da podupre; ali me desnica moja izbavi i jarost moja poduprije me.

Prva knjiga Mojsijeva (22, 1-18)

1. Posle toga šćaše Bog okušati Avrama, pa mu reče: „Avrame!” A on odgovori: „Evo me.”  2. I reče mu Bog: „Uzmi sada sina svog, jedinca svog miloga, Isaka, pa idi u zemlju Moriju, i spali ga na žrtvu tamo na brdu gde ću ti kazati.”  3. I sutradan rano ustavši Avram osamari magarca svog, i uze sa sobom dva momka i Isaka sina svog; i nacepavši drva za žrtvu podiže se i pođe na mesto koje mu kaza Bog.  4. Treći dan podigavši oči svoje Avram ugleda mesto iz daleka. 

5. I reče Avram momcima svojim: „Ostanite vi ovde s magarcem, a ja i dete idemo onamo, pa kad se pomolimo Bogu, vratićemo se k vama.”  6. I uzevši Avram drva za žrtvu naprti Isaku sinu svom, a sam uze u svoje ruke ognja i nož; pa otiđoše obojica zajedno.  7. Tada reče Isak Avramu ocu svom: „Oče!” A on reče: „Što, sine!” I reče Isak: „Eto ognja i drva, a gde je jagnje za žrtvu?”  8. A Avram odgovori: „Bog će se, sinko, postarati za jagnje sebi na žrtvu.” I iđahu obojica zajedno.  9. A kad dođoše na mesto koje mu Bog kaza, Avram načini onde žrtvenik, i metnu drva na nj, i svezavši Isaka sina svog metnu ga na žrtvenik vrh drva; 

10. i izmahnu Avram rukom svojom i uze nož da zakolje sina svog.  11. Ali anđeo Gospodnji viknu ga s neba, i reče: „Avrame! Avrame!” A on reče: „Evo me.”  12. A anđeo reče: „Ne diži ruke svoje na dete, i ne čini mu ništa; jer sada poznah da se bojiš Boga, kad nisi požalio sina svog, jedinca svog, mene radi.”  13. I Avram podigavši oči svoje pogleda; i gle, ovan iza njega zapleo se u česti rogovima; i otišavši Avram uze ovna i spali ga na žrtvu mesto sina svog.  14. I nazva Avram ono mesto: „Gospod će se postarati.” Zato se i danas kaže: „Na brdu, gde će se Gospod postarati.” 

15. I anđeo Gospodnji opet viknu s neba Avrama.  16. I reče: „Sobom se zakleh, veli Gospod: „Kad si tako učinio, i nisi požalio sina svog, jedinca svog,  17.zaista ću te blagosloviti i seme tvoje veoma umnožiti, da ga bude kao zvezda na nebu i kao peska na bregu morskom; i naslediće seme tvoje vrata neprijatelja svojih.  18. I blagosloviće se u semenu tvojm svi narodi na zemlji, kad si poslušao glas moj.”

Knjiga proroka Isaije (61, 1-9)

1. Duh je Gospoda Boga na meni, jer me Gospod pomaza da javljam dobre glase krotkima, posla me da zavijem ranjene u srcu, da oglasim zarobljenima slobodu i sužnjima da će im se otvoriti tamnica.  2. Da oglasim godinu milosti Gospodnje i dan osvete Boga našega, da utješim sve žalosne,  3. Da učinim žalosnima u Sionu i dam im nakit mjesto pepela, ulje radosti mjesto žalosti, odijelo za pohvalu mjesto duha tužnoga, da se prozovu hrastovi pravde, sad Gospodnji za slavu njegovu.  4. I oni će sazidati davnašnje pustoline, podignuće stare razvaline i ponoviće gradove puste, što leže razvaljeni od mnogo naraštaja. 

5. I tuđini će stajati i pasti stada vaša, i inostranci će biti vaši orači i vinogradari.  6. A vi ćete se zvati sveštenici Gospodnji, sluge Boga našega govoriće vam se, blago naroda ješćete i slavom njihovom hvalićete se.  7. Za dvostruku sramotu vašu, i što se pjevaše: rug je dio njihov, zato će u zemlji njihovoj naslijediti dvojinom i imaće vječnu radost.  8. Jer ja Gospod ljubim pravdu i mrzim na grabež sa žrtvom paljenicom, i daću im platu uistinu, i vječan zavjet učiniću s njima.  9. I sjeme će se njihovo znati u narodima i natražje njihovo među plemenima; ko ih god vidi poznaće ih da su sjeme koje je blagoslovio Gospod.

Druga knjiga o carevima (4,8-37)

8. Poslije toga jednom iđaše Jelisije kroz Sunam, a ondje bijaše bogata žena, koja ga ustavi da jede hljeba; i otada kad god prolažaše, uvraćaše se k njoj da jede hljeba.  9. I ona reče mužu svojemu: gle, vidim da je svijet čovjek Božji ovaj što sve prolazi ovuda.  10. Da načinimo malu klijet, i da mu namjestimo postelju i sto i stolicu i svijetnjak, pa kad dođe k nama, neka se tu skloni.  11. Potom on dođe jednom onamo, i ušav u klijet počinu ondje.  12. I reče momku svojemu Gijeziju: zovi Sunamku. I on je dozva; i ona stade pred njim.  13. I on reče Gijeziju: kaži joj: eto staraš se za nas svakojako; šta hoćeš da ti učinim? imaš li što da govorim caru ili vojvodi? A ona reče: ja živim usred svojega naroda. 

14. A on reče: šta bih joj dakle učinio? A Gijezije reče: eto nema sina, a muž joj je star.  15. A on reče: zovi je. I on je dozva, i ona stade na vratima.  16. A on reče: do godine u ovo doba grlićeš sina. A ona reče: nemoj gospodaru moj, čovječe Božji, nemoj varati sluškinje svoje.  17. I zatrudnje žena, i rodi sina druge godine u isto doba, kao što joj reče Jelisije.  18. I dijete odraste. I jednom izide k ocu svojemu k žeteocima;  19. I reče ocu svojemu: jaoh glava, jaoh glava! A on reče momku: nosi ga materi.  20. I on ga uze i odnese materi njegovoj, i leža na krilu njezinu do podne, pa umrije. 

21. Tada otide ona gore, i namjesti ga u postelju čovjeka Božjega, i zatvorivši ga izide.  22. Potom viknu muža svojega i reče mu: pošlji mi jednoga momka i jednu magaricu da otrčim do čovjeka Božijega i da se vratim.  23. A on reče: zašto danas hoćeš da ideš k njemu? niti je mladina ni subota. A ona reče: ne brini se.  24. I ona osamarivši magaricu reče momku svojemu: vodi i idi i nemoj zastajati mene radi na putu dokle ti ne kažem.  25. Tako pošavši dođe k čovjeku Božijemu na goru Karmilsku. A kad je čovjek Božji ugleda gdje ide k njemu, reče Gijeziju sluzi svojemu: evo Sunamke.  26. Trči sad pred nju i reci joj: jesi li zdravo? je li zdravo muž tvoj? je li zdravo sin tvoj? A ona reče: zdravo smo. 

27. A kad dođe k čovjeku Božijemu na goru, zagrli mu noge, a Gijezije pristupi da je otjera; ali čovjek Božji reče: ostavi je, jer joj je duša u jadu, a Gospod sakri od mene i ne javi mi.  28. A ona reče: jesam li iskala sina od gospodara svojega? nijesam li kazala: nemoj me varati?  29. A on reče Gijeziju: opaši se i uzmi štap moj u ruku, pa idi; ako sretneš koga nemoj ga pozdravljati, i ako te ko pozdravi, nemoj mu odgovarati, i metni moj štap na lice djetetu.  30. A mati djetinja reče: tako da je živ Gospod i tako da je živa duša tvoja, neću te se ostaviti. Tada on usta i pođe za njom. 

31. A Gijezije otide naprijed i metnu štap na lice djetetu, ali ne bi glasa ni osjećanja. Tada se vrati preda nj, i javi mu govoreći: ne probudi se dijete.  32. I Jelisije uđe u kuću, i gle, dijete mrtvo leži na njegovoj postelji.  33. I ušav zatvori se s djetetom, i pomoli se Gospodu.  34. Potom stade na postelju i leže na dijete metnuv usta svoja na usta djetetu, i oči svoje na oči njegove, i dlanove svoje na njegove dlanove, i pruži se nad njim, te se zagrija tijelo djetetu.  35. Potom usta, i prijeđe po kući jednom tamo i jednom amo, potom otide opet i pruži se nad djetetom. I kihnu dijete sedam puta, i otvori dijete oči svoje.  36. Tada dozva Gijezija i reče mu: zovi Sunamku. I on je dozva, te dođe k njemu. I on joj reče: uzmi sina svojega.  37. I ona ušavši pade k nogama njegovijem, i pokloni mu se do zemlje, i uzevši sina svojega otide.

Knjiga proroka Isaije (63,11-19; 54,1-5)

11. Ali se opomenu starijeh vremena, Mojsija, naroda svojega: gdje je onaj koji ih izvede iz mora s pastirem stada svojega? gdje je onaj što metnu usred njih sveti duh svoj?  12. Koji ih vodi slavnom mišicom svojom za desnicu Mojsijevu? koji razdvoji vodu pred njima, da steče sebi vječno ime?  13. Koji ih vodi preko bezdana kao konja preko pustinje, da se ne spotakoše?  14. Duh Gospodnji vodi ih tiho, kao kad stoka slazi u dolinu; tako si vodio svoj narod da stečeš sebi slavno ime. 

15. Pogledaj s neba, i vidi iz stana svetinje svoje i slave svoje, gde je revnost tvoja i sila tvoja, mnoštvo milosrđa tvoga i milosti tvoje? E da li će se meni ustegnuti?  16. Ti si zaista otac naš, ako i ne zna Avram za nas, i Izrailj nas ne poznaje; ti si, Gospode, otac naš, ime ti je otkako je veka izbavitelj naš.  17. Zašto si nam dao da zađemo, Gospode, s putova tvojih? Da nam otvrdne srce da te se ne bojimo? Vrati se radi sluga svojih, radi plemena nasledstva svoga.  18. Zamalo nasledi narod svetosti tvoje; neprijatelji naši pogaziše svetinju tvoju.  19. Postasmo kao oni kojima nijesi nigda vladao niti je prizivano ime tvoje nad njima.

1. Veseli se, nerotkinjo koja ne rađaš, zapjevaj i poklikni ti, koja ne trpiš muka od porođaja, jer pusta ima više djece nego li ona koja ima muža, veli Gospod.  2. Raširi mjesto šatora svojega, i zavjesi stana tvojega neka se razastru, ne brani, produlji uža svoja, kolje svoje utvrdi.  3. Jer ćeš se nadesno i nalijevo rasprostraniti, i sjeme će tvoje naslijediti narode, i puste će gradove naseliti.  4. Ne boj se, jer se nećeš osramotiti, i nemoj se stidjeti, jer nećeš biti prijekorna, nego ćeš zaboraviti sramotu mladosti svoje, i prijekora udovišta svojega nećeš se više sjećati.  5. Jer ti je muž tvorac tvoj, ime mu je Gospod nad vojskama, i izbavitelj ti je svetac Izrailjev, Bog svoj zemlji zvaće se.

Knjiga proroka Jeremije (31,31-34)

31. Evo, idu dani, govori Gospod, kad ću učiniti s domom Izrailjevijem i s domom Judinijem nov zavjet,  32. Ne kao onaj zavjet koji učinih s ocima njihovijem, kad ih uzeh za ruku da ih izvedem iz zemlje Misirske, jer onaj zavjet moj oni pokvariše, a ja im bijah muž, govori Gospod;  33. Nego ovo je zavjet što ću učiniti s domom Izrailjevijem poslije ovijeh dana, govori Gospod: metnuću zavjet svoj u njih, i na srcu njihovu napisaću ga, i biću im Bog i oni će mi biti narod.  34. I neće više učiti prijatelj prijatelja ni brat brata govoreći: poznajte Gospoda; jer će me znati svi od maloga do velikoga, govori Gospod; jer ću im oprostiti bezakonja njihova, i grijeha njihovijeh neću više pominjati.

Knjiga proroka Danila (3, 1-88)

1. Car Navuhodonosor načini zlatan lik, kojemu visina bješe šezdeset lakata, a širina šest lakata; i namjesti ga u polju Duri u zemlji Vavilonskoj.  2. I posla car Navuhodonosor da saberu knezove, upravitelje i vojvode, starješine, rizničare, sudije, nastojnike i sve vlastelje zemaljske, da dođu da se osveti lik što ga postavi car Navuhodonosor.  3. Tada se skupiše knezovi, upravitelji i vojvode, starješine, rizničari, sudije, nastojnici, i svi vlastelji zemaljski, da se osveti lik što ga postavi car Navuhodonosor; i stadoše pred likom što ga postavi Navuhodonosor.  4. A glasnik povika iza glasa: narodi, plemena i jezici, vama se govori. 

5. Kad čujete rog, svirale, kitare, gusle, psaltire, pjevanje i svakojake svirke, popadajte i poklonite se zlatnomu liku, koji postavi car Navuhodonosor.  6. A ko ne bi pao i poklonio se, onaj čas biće bačen u peć ognjenu užarenu.  7. Zato svi narodi kako čuše rog, svirale, kitare, gusle, psaltire i svakojake svirke, popadaše svi narodi, plemena i jezici, i pokloniše se zlatnome liku koji postavi car Navuhodonosor.  8. A neki Haldeji taj čas dođoše i tužiše Jevreje,  9. I progovoriše i rekoše caru Navuhodonosoru: care, da si živ dovijeka! 

10. Ti si, care, zapovjedio, svaki ko čuje rog, svirale, kitare, gusle, psaltire, i pjevanje i svakojake svirke, da padne i pokloni se zlatnome liku;  11. A ko ne bi pao i poklonio se, da se baci u peć ognjenu užarenu.  12. A imaju ljudi Jevreji, koje si postavio nad poslovima zemlje Vavilonske, Sedrah, Misah i Avdenago; ti ljudi, care, ne haju za te, ne poštuju tvojih bogova, i ne klanjaju se zlatnom liku, koji si postavio.  13. Tada Navuhodonosor u gnjevu i ljutini zapovjedi da dovedu Sedraha, Misaha i Avdenaga. I dovedoše te ljude pred cara.  14. Navuhodonosor progovori i reče im: je li istina, Sedraše, Misaše i Avdenago, da vi ne služite mojim bogovima i da se ne klanjate zlatnome liku koji postavih? 

15. Jeste li dakle gotovi, kad čujete rog, svirale, kitare, gusle, psaltire i pjevanje i svakojake svirke, da padnete i poklonite se liku koji načinih? ako li se ne poklonite, onaj čas bićete bačeni u peć ognjenu užarenu; a koji je bog što će vas izbaviti iz mojih ruku?  16. Odgovoriše Sedrah, Misah i Avdenago, i rekoše caru Navuhodonosoru: nije nam trijebe da ti odgovorimo na to.  17. Evo, Bog naš, kojemu mi služimo, može nas izbaviti iz peći ognjene užarene; i izbaviće nas iz tvojih ruku, care.  18. A i da ne bi, znaj, care, da bogovima tvojim nećemo služiti niti ćemo se pokloniti zlatnom liku, koji si postavio.  19. Tada se Navuhodonosor napuni gnjeva, i lice mu se promijeni na Sedraha, Misaha i Avdenaga, i odgovarajući zapovjedi da se užari peć sedam puta većma nego što bješe običaj. 

20. I zapovjedi najjačim ljudima što bijahu u vojsci njegovoj da svežu Sedraha, Misaha i Avdenaga, i da ih bace u peć ognjenu užarenu.  21. Tada svezaše one ljude u plaštima njihovijem i u obući i pod kapama i u svemu odijelu njihovu, i baciše ih u peć ognjenu užarenu.  22. Kako zapovijest careva bješe hitna i peć vrlo užarena, plamen ognjeni ubi one ljude koji bacahu Sedraha, Misaha i Avdenaga.  23. A ta tri čovjeka, Sedrah, Misah i Avdenago, padoše usred peći ognjene užarene.  24. Tada se prepade car Navuhodonosor, i brže ustav progovori i reče svojim dvoranima: ne bacismo li tri čovjeka svezana u oganj? Odgovoriše i rekoše caru: da, care. 

25. Odgovori i reče: eno, vidim četiri čovjeka odriješena gdje hode posred ognja i nije im ništa, i četvrti kao da je sin Božji.  26. Tada pristupi Navuhodonosor na vrata ognjenoj peći užarenoj, i progovori i reče: Sedraše, Misaše i Avdenago, sluge Boga višnjega, izidite i hodite. Tada Sedrah, Misah i Avdenago izidoše isred ognja.  27. I sabraše se knezovi i upravitelji i vojvode i vijećnici carevi, i vidješe te ljude gdje im tijelu oganj ništa ne može, niti im se kosa na glavi opali, niti im se plašti što promijeniše, niti zadah od ognja prionu za njih. 

28. Progovori Navuhodonosor i reče: da je blagosloven Bog Sedrahov, Misahov i Avdenagov, koji posla anđela svojega i izbavi sluge svoje, koje se u nj pouzdaše i ne poslušaše zapovijesti careve i dadoše tjelesa svoja da ne bi služili niti se poklonili drugom bogu osim svojega Boga.  29. Zato zapovijedam da se svaki kojega mu drago naroda i plemena i jezika, koji bi pohulio na Boga Sedrahova, Misahova i Avdenagova, da se isiječe i kuća da mu bude bunište, jer nema drugog boga koji može tako izbaviti.  30. Tada car uzvisi Sedraha, Misaha i Avdenaga u zemlji Vavilonskoj.

Liturgija

Poslanica Svetog apostola Pavla Rimljanima, začalo 91 (6,3-11)

3. Ili zar ne znate da svi koji se krstimo u Hrista Isusa, u smrt njegovu se krstismo?4. Tako se s njim pogrebosmo kroz krštenje u smrt, da bi, kao što Hristos ustade iz mrtvih slavom Očevom, tako i mi hodili u novom životu.  5. Jer ako postadosmo sjedinjeni sa oblikom smrti njegove, onda ćemo i sa vaskrsenjem,  6. znajući ovo, da se stari naš čovek razape sa Njime. da bi se uništilo telo grehovno, da više ne robujemo grehu.  7. Jer ko umre oslobodi se od greha.  8. Ako li umresmo sa Hristom, verujemo da ćemo i živeti sa njime,  9. znajući da Hristos ustavši iz mrtvih, više ne umire; smrt više ne vlada njime.  10. Jer što je umro, grehu je umro jednom za svagda; a što živi, Bogu živi.11. Tako i vi smatrajte sebe da ste mrtvi grehu, a živi Bogu u Hristu Isusu, Gospodu našem.

Jevanđelje Matej, začalo 115 (28, 1-20)

1. A pošto minu subota, na osvitku prvog dana nedjelje, dođoše Marija Magdalina i druga Marija da osmotre grob.  2. I gle, zemlja se zatrese veoma; jer anđeo Gospodnji siđe s neba. i pristupivši odvali kamen od vrata grobnih i sjeđaše na njemu.  3. A lice njegovo bijaše kao munja, i odelo njegovo belo kao sneg.  4. I u strahu od njega uzdrhtaše stražari, i postadoše kao mrtvi.  5. A anđeo odgovarajući reče ženama: Ne bojte se vi; jer znam da Isusa raspetoga tražite.  6. Nije ovdje; jer ustade kao što je kazao. Hodite da vidite mjesto gdje je ležao Gospod. 

7. I idite brzo i recite učenicima njegovim da ustade iz mrtvih; i gle, on će pred vama otići u Galileju; tamo ćete ga vidjeti. Eto kazah vam.  8. I izišavši brzo iz groba, sa strahom i radošću velikom pohitaše da jave učenicima njegovim.  9. A kad iđahu da jave učenicima njegovim, i gle, srete ih Isus govoreći: Radujte se! A one pristupivši, uhvatiše se za noge njegove i pokloniše mu se.  10. Tada im reče Isus: Ne bojte se, idite te javite braći mojoj neka idu u Galileju, i tamo će me vidjeti.  11. A dok one iđahu, gle, neki od stražara dođoše u grad i javiše prvosveštenicima sve što se dogodilo.  12. A oni sastavši se sa starješinama učiniše veće, i dadoše vojnicima dovoljno novaca, govoreći: 

13. Kažite: učenici njegovi dođoše noću i ukradoše ga dok smo mi spavali.  14. I ako to čuje namjesnik, mi ćemo ga uvjeriti i vas osloboditi brige.  15. A oni uzevši novce, učiniše kao što bijahu naučeni. I razglasi se ova reč među Judejcima do danas.16. A Jedanaest učenika otidoše u Galileju, na goru kuda im je zapovedio Isus.  17. I kad ga videše, pokloniše mu se; a neki posumnjaše.  18. I pristupivši Isus reče im govoreći: „Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji.  19. Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetog Duha,  20. Učeći ih da drže sve što sam vam zapovjedio; i, evo, ja sam sa vama u sve dane do svršetka veka. Amin.“

Tada zapeva Mojsej i sinovi Izrailjevi pesmu ovu Gospodu, i rekoše ovako:

Pojmo Gospodu – jer se slavno proslavi.

(pripev na svaki stih: Pojmo Gospodu – jer se slavno proslavi.)

konja i jahača potopi u more.

Pomoćnik i Pokrovitelj bi meni na spasenje;

Ovaj je Bog moj, i proslaviću Ga;

Bog oca mojega, i uzvisiću Ga.

Gospod satire ratove,

Gospod je Ime Njemu.

Kola faraonova i vojsku njegovu vrže u more;

izabrane konjanike vojvode

potopi u Crveno more.

Pučinom pokri ih;

potonuše u dubinu kao kamen.

Desnica Tvoja, Gospode, proslavi se u sili;

desna ruka Tvoja, Gospode, razbi neprijatelje.

I mnoštvom slave Tvoje satro si protivnike;

poslao si gnjev Tvoj, i proguta ih kao trsku.

I vetrom jarosti Tvoje rastavi se voda;

sabiše se vode kao zid,

sabiše se i talasi usred mora.

Reče neprijatelj: Goneći dostignuću (ih),

razdeliću plen, nasitiću dušu moju,

pobiću mačem mojim, savladaće (ih) ruka moja.

Poslao si vetar Tvoj, pokri ih more,

potonuše kao olovo u vodi velikoj.

Ko Ti je sličan među bogovima, Gospode?

Ko Ti je podoban, Proslavljeni u svetima,

Divan u slavi, Koji čini čudesa.

Pružio si desnicu Tvoju,

i proguta ih zemlja.

Vodio si pravdom Tvojom narod Tvoj ovaj,

kojega si izbavio;

utešio si (ga) moćju Tvojom za stan sveti Tvoj.

Čuše neznabošci, i razgnjeviše se;

muke zahvatiše žitelje Filisteje.

Tada pohitaše vođe Edomske,

i knezovi Moavski; spopade ih strah,

uzdrhtaše svi stanovnici Hananski.

Spopade ih strah i trepet,

veličinom mišice Tvoje okameniše se.

Dokle ne prođe narod Tvoj, Gospode;

dokle ne prođe narod Tvoj ovaj, kojega si stekao.

Uvevši, zasadi ih na gori nasleđa Tvoga,

u gotovo obitalište Tvoje,

koje si izgradio, Gospode,

svetinju, Gospode, koju pripremiše ruke Tvoje.

Gospod caruje vekovima, i na vek, i još (više).

Jer uđe konj faraonov sa kolima i jahačima u more,

i navede na njih Gospod vodu morsku;

a sinovi Izrailjevi prođoše suvim posred mora.

Pojmo Gospodu – jer se slavno proslavi.