ON SE SMATRA OCEM ZAPADNOG MONAŠTVA I PRAVILA „MOLI SE I RADI“! Sutra slavimo Prepodobnog Benedikta Nursijskog!

Srpska pravoslavna crkva 27. marta slavi Prepodobnog Benedikta Nursijskog, koji se smatra ocem zapadnog monaštva i osnivačem reda benediktinaca.

Poznat je po strogom podvižničkom životu, osnivanju manastira Monte Kasino i pravilu „moli se i radi“.

Bio je brat blizanac svete Sholastike.

Rođen je u Nursijskoj oblasti u Italiji 480. godine, od roditelja bogatih i znamenitih.

U školi se nije zadržao dugo, „jer sam uvide da zbog knjižnog učenja može izgubiti veliki razum duše svoje”.

Pobegao je u manastir gde ga je inok Roman zamonašio posle čega se povukao u jednu vrletnu goru i u pećini je ostao preko tri godine.

Roman mu je donosio hleb. Iz pećine se sklonio kad su ljudi čuli za njega.

Prema sebi je bio vrlo strog. Jednom kad ga je bes telesne pohodi spopao, skinuo se nag i valjao se po koprivi i trnju dok nije odstranio svaku pomisao na ženu.

Bog ga je obdario mnogim duhovnim darovima: proziraše, isceljivaše, izgonjaše zle duhove, vaskrsavaše mrtve, javljaše se drugima i na javi i na daljini u snu. 

„Jedanput prozre, da mu je naslužena čaša vina s otrovom. On prekrsti čašu, i čaša pršte“.

Osnovao je 12 manastira i ustrojio život monaha po principu „Ora et labora“ tj. moli se i radi.

Docnije se stvorio naročiti red benediktinaca, koji i danas postoji u Rimokatoličkoj crkvi. 

Šest dana pred smrt, naredio je da se otvori njegov grob, ranije pripremljeni, jer je prozreo da mu je kraj blizu.

Sabrao je sve monahe, posavetovao ih i posle toga se upokojio. 

Kad je Sveti Benedikt ispustio dušu, dva monaha, jedan na putu, a drugi opet u nekoj udaljenoj ćeliji na molitvi, videše istovremeno istu viziju: put od zemlje do nebesa zastrt skupocenim tkaninama i osvetljen po stranama redovima ljudi; na vrhu toga puta stajaše neki čovek neopisane krasote i svetlosti, koji im reče, da je taj put spremljen za Benedikta, Bogu omiljenoga.

Upokojio se mirno.

Svi su bili vojnici u rimskoj vojsci i svi su tvrdo verovali u Isusa.

Kad je napunio 12 godina, sišao je u grad, i tamo su ga neki dobri ljudi zavoleli i upisali u školu.

Bio je veliki učitelj, podvižnik i branilac pravoslavne vere.

Godine 1009. morao se povući s ovog položaja u Hrizopolj blizu Carigrada zbog previše strogog upravljanja manastirom i zbog sukoba s carigradskim patrijarhom oko metoda duhovnosti.