ON JE NAŠTETNIJA NAVIKA KOJU JEDNA OSOBA MOŽE DA IMA! Sveti Siluan Atonski o mani koja razara duševni mir i dobre odnose među ljudima!

U pravoslavnoj tradiciji reč ima izuzetnu težinu. Smatra se darom datim čoveku, ali i sredstvom koje može da bude izvor dobra ili uzrok velike štete.

Zato se u učenju Crkve posebno naglašava odgovornost za ono što izgovaramo. Brbljivost, odnosno neobuzdano i nepotrebno pričanje, opisuje se kao stanje u kojem čovek gubi kontrolu nad sobom, narušava mir i udaljava se od unutrašnje sabranosti.

Sveti oci upozoravali su da prekomerno pričanje rasipa duhovnu snagu i vodi ka površnosti. Čovek koji mnogo govori, a malo sluša, postaje nesposoban da čuje bližnjeg, a još manje da čuje tihi glas savesti i Božiju volju.

U pravoslavlju se zato ćutanje smatra vrlinom koja čuva unutrašnju pažnju i smiruje misli. Ono nije puko odsustvo reči, već prostor u kojem se oblikuje trezvenost i sposobnost rasuđivanja.

Izreka „ćutanje je zlato“ nije nastala slučajno. Ona odražava iskustvo mnogih generacija koje su razumele da se mudrost ne meri količinom izgovorenih reči, već njihovom merom i svrhom.

Ćutanje sprečava ishitrene reakcije, štiti čoveka od ogovaranja, svađe i beskorisnih rasprava. U njegovoj tišini rađa se duhovna budnost i sposobnost da se razlikuje korisno od štetnog.

Pravoslavna duhovnost jasno ukazuje da brbljivost razara mir duše i odnose među ljudima. Ona unosi haos, dok ćutanje donosi poredak i unutrašnju stabilnost. Zato se u monaškoj i bogoslužbenoj praksi posebno cene kratke, promišljene reči i umerenost u govoru. U takvom pristupu rečima ogleda se poštovanje prema Bogu i čoveku.

Ovaj stav sabran je i u jednostavnom, ali snažnom podsećanju Svetog Siluana Atonskog:

„Koja je najštetnija navika? – Brbljivost.“

Cela životna borba današnjeg čoveka, ma kako bila obučena u moderne pojmove, zapravo je potraga za mirom.

Smiren čovek ne prezire sebe, već se oslobađa gordosti, očekivanja i prava da uvek bude u pravu.

Brojni pojedinci, bilo iz ličnih razočaranja, racionalističkog pristupa ili pod uticajem naučnih i filozofskih pravaca, donose zaključak da Boga nema.

Duhovni mir postao je retkost, gotovo privilegija koja izmiče većini ljudi.