OD BESKUĆNIKA DO MINISTRA: Vladislav Jovanović, čovek koji je preko četiri decenije bio akter ključnih spoljnopolitičkih procesa naše zemlje – ŽIVEO JE NA ULICI

Bivši ministar spoljnih poslova i nekadašnji ambasador pri UN Vladislav Jovanović preminuo je preksinoć u 93. godini života, saopštila je juče njegova porodica. Imao je impresivnu karijeru. Šef diplomatije u dva mandata, ambasador pri UN, Turskoj, službovao i u Briselu, Londonu… Sa suprugom je 40 godina bio u stabilnom braku, imao je sina Danka, koji je krenuo njegovim putem.

Vitalan, bistrog uma, svedočio je istorijskim promenama u regionu toliko puta. Sa strane gledano, divan život, koji bi svako poželeo. A koren? Muka na muku. Teška nemaština, rat, otac bio u logoru Gestapoa. Prerani gubitak sestre, najvoljenijeg bića u detinjstvu, nedugo zatim i oca, potucanje s majkom po napuštenim objektima…

Jovanović je rođen 1933, u Kraljevini Jugoslaviji, u selu Žitni Potok, gde su službovali njegovi roditelji, prosvetni radnici. Kad je imao šest meseci, njegova porodica se seli u selo Dobri Do, kod Smedereva, gde su roditelji dobili novu službu. Tu je proveo najranije detinjstvo. A kad je otac došao iz logora Gestapoa, prebacili su se u Smederevo, gde su živeli još nekoliko godina, pa onda za Beograd. Uz Vladislava, roditelji su imali još jednog sina i ćerku, a za sestru je bio jako vezan.

– Kad je sestra preminula, ja sam imao 15, ona tada 17. Ne znam ni sam od čega je preminula, možda je to bila posledica epilepsije koju je imala, pa se to iskomplikovalo s gripom, tad nije bilo lekova, lekara… Za mene, koji sam tada bio u formiranju, to je bila injekcija života i ona i dan-danas postoji u meni. U roku od četiri meseca, izgubio sam i oca. Otac je bio u logoru Gestapoa, bio je istrošen. Štitio je jevrejsku decu. Zamolil su ga, kao jedinog učitelja u selu, uticajnog čoveka, da sakrije kod seljaka jevrejsku decu, što je i učinio. To je trajalo nekoliko meseci, a onda ga je neko prijavio – ispričao Jovanović u svom poslednjem intervjuu za Republiku i Srspki telegraf i dodao:

– Imao je probleme sa srcem. Jednog dana nam je saopštio, za ručkom, da mu je lekar rekao da ima još najviše šest meseci života i podelio nam zadatke. Za mene je to bilo… Mojoj majci, koja je takođe bila bolešljiva, rekao je da se penzioniše i da stariji brat, inženjer agronomije, ode u neku pilanu. Mene nije pominjao. Imao sam tada 15 godina, samo sam zaćutao. To ćutanje je i dalje kod mene.

– Brat je već bio odvojen od njih, u Beogradu, pa su u Smederevu ostali samo on i majka. Međutim, čim je otac umro, izbacili su ih iz stana, jurili i morali su da se sele. Taj šok ga je, dodaje, formirao. Lađom su došli za Beograd, pravo kod neke rođake, privremeno. Privremeno se odužilo na šest meseci, mučili su se, te su otišli u jednu malu napuštenu fabriku, tačnije radionicu bombona – rekao je i dodao:

– Tu smo nekako trajali dve godine, a onda smo uspeli da nađemo negde u Ljube Davidovića, tu je bilo neko gradilište s radničkim barakama, i jedna zgrada za inženjere. U toj zgradi su bila dva neka stana, jedan je uzeo neki šofer i drugi, potpuno zapušten, u koji smo ušli nas dvoje. Taj stan je imao pukotine po zidovima toliko velike da su vrapci prolazili kroz njih. Dve prostorije, predsoblje, bez vodovoda i drugih stvari. Deset godina smo bili tu. Bila je neka česma u dvorištu, zajednička, to smo koristili, i bilo je javnih kupatila kod Šeste muške… – prisetio se se Jovanović.

– Majka i ja smo 12 godina živeli kao beskućnici. To je bio vrlo težak život. Izbacili su nas iz stana u Smederevu čim je otac umro, pa smo lađom došli za Beograd. Tu smo bili kod jedne rođake privremeno, a onda smo našli napuštenu radionicu bombona i tu se nastanili.  Posle dve godine u toj radionici prešli smo u neki napušteni stan, kod radničkih baraka, koji je bio u toliko lošem stanju da su vrapci prolazili kroz pukotine na zidu. Iz tog stana sam svakog dana odlazio na posao u Ministarstvo spoljnih poslova – ispričao je Jovanović.

„>

Vladislav Jovanović

Pogledaj galeriju

Vladislav Jovanović

Dragan Kadić