U svetu koji često zatvara oči pred najtežim društvenim nepravdama, retki su oni koji hrabro kroče u najmračnije uglove ljudskog života – zatvorske ćelije najstrožih kaznenih ustanova. Jerej Kiril Markovski, predsednik Sinodalnog odeljenja za zatvorsko služenje Ruske pravoslavne crkve, svojim autentičnim svedočanstvom pokazuje kako služba duhovnika u najstrožim ruskim zatvorima nije samo pitanje vere i molitve, već i duboke ljudske empatije i razumevanja.
Lično iskustvo oca Kirila i susreti sa osuđenicima na doživotnoj kazni razbijaju predrasude o zatvorenicima kao nepopravljivim zlikovcima, pokazujući koliko je važno posmatrati greh odvojeno od grešnika i kako vera može biti svetlo koje probija i kroz najmračniju tamnicu.
– Nekako se u društvu ustalilo mišljenje da, ako pomažemo zatvorenicima, posebno onim osuđenim za najteža krivična dela, time pokazujemo nepoštovanje prema žrtvama i njihovim porodicama – pa čak i kao da ih time vređamo. Sve dok lično nisam stupio u taj svet, nisam imao nikakvo znanje ni razumevanje. Taj svet mi je bio potpuno nepoznat – kaže otac Kiril na početku razgovora za potkast portala foma.ru i nastavlja:
“Možda sam ranije, ako sam i sudio o tom svetu – svetu lišavanja slobode – činio to isključivo na osnovu filmova u kojima ljudi sede po ćelijama, puni tetovaža, govore nekim svojim žargonom.
Kada sam studirao na Svetotihonovskom institutu, postojala je jedna grupa koja je vodila prepisku sa zatvorenicima. Jednom su i nama, budućim sveštenicima, predložili da se, po želji, uključimo u takvu prepisku. Pred nas su izručili čitavu gomilu pisama i rekli: „Ko želi – neka uzme. Mi ćemo vam kasnije objasniti šta se može pisati, a šta ne sme.“ Možda je neko poneo još poneko pismo, ne sećam se tačno, ali znam sigurno – jedino sam ja počeo da odgovaram i da se dopisujem.
Uzeo sam jedno pismo – bilo je od čoveka osuđenog na doživotnu kaznu. Dopisivali smo se – i na kućnu adresu, i na adresu ustanove. Postojala je posebna fascikla u koju su stavljana sva pisma koja su stizala u institut. Uvek sam sa velikim uzbuđenjem gledao: nije za mene, nije za mene… evo ga – jeste za mene.*
Počela su stizati nova pisma, još i još… a onda su već stizala i u moju parohiju, gde sam tada službovao. Prošlo je već nekih dvanaest godina, a oni su mi i dalje pisali: ‘Oče Kirile, kada ćete konačno doći kod nas?’ I jednog dana krenuo sam u prvu koloniju, na severu, čije je neformalno ime ‘Polarna sova’. Znao sam da tamo sede ljudi osuđeni za strašna dela – i mislio sam: to je mesto zlobe, očajanja, mesto neverovatne koncentracije zlih ljudi.*
Još sam i slušao i gledao filmove iz serijala „Kriminalna hronika“, sa onim zastrašujućim glasom iz pozadine koji opisuje kakvi strašni zločinci tamo borave. Znao sam da idem kod verujućih – ne kod svih, ali ipak kod verujućih. Ipak, znao sam i da, pored tih verujućih, tamo ima i drugih ljudi – onih koji svojom prisutnošću stvaraju opštu atmosferu teškobe i tame u toj ustanovi.”*
Bio sam spreman da zaronim u izvestan oblik pakla i čak da osetim stanje bogozapuštenosti — s takvim duhovnim raspoloženjem sam pošao. Načelnik mi je rekao: „Znate li vi da su to opasni ljudi?“ Kažem mu: „Znam.“
Rekao je :“Dakle, razgovaraćete ovako: uvedemo vas u kabinet, u uglu se nalazi rešetkasta kabina, u nju uvode čoveka, zaključaju je, i tada razgovarate. Držite se na distanci, nikad se ne zna, može vas neko zgrabiti.“
I tako sam došao u tu prostoriju i čekam da mi dovedu čoveka. Razmišljam kako ću se s njim sresti, jer nisam imao nijednu njihovu fotografiju.
Unapred da kažem — niko nije izgledao onako kako sam to po njihovim pismima zamišljao. Na osnovu pisma pomisliš da se radi o jednom čoveku, stvoriš neku predstavu, ali sve je bilo drugačije od onog što sam u svojoj glavi zamislio.
Čekam tako, uznemiren. Dovode čoveka u tu kabinu, tu „čašu“ kako je zovu — malu prostoriju iza rešetaka. Skidaju mu lisice — tada su ih vodili isključivo u lisicama, pogrbljene. Prilazim mu, on stoji i gleda me. Gleda i — odjednom brizne u plač.
Prilazim bliže, on pruža svoje ruke kroz rešetke ka meni. Uzimam ih. Kaže mi: „Oče, kako sam srećan što ste došli… kako sam srećan!“ Zatim dovode drugog čoveka. I njemu sam prišao, uzeo ga za ruke — i on je počeo da plače. I treći, i četvrti — svi su plakali.
Pomislio sam: eto, predamnom stoji odrasli čovek, gorostas, i plače… A onda sam, nakon razgovora s njima, shvatio — ovo nije pakao. Naprotiv, osetio sam takvu blizinu Božiju kakvu nikada ranije nisam doživeo, nigde i nikada.
Shvatio sam da te suze nisu bile samo plod ljudskih emocija, radosti zbog susreta i sličnog — ne, tu je bilo nešto mnogo dublje. Ti ljudi su osećali Boga. Pomislio sam: oni Ga osećaju ne samo sada, dok sam ovde, već i kad me nema među njima.
Bio sam u mnogim manastirima, bio sam na Svetoj zemlji — ali takvo osećanje Božijeg prisustva nigde nisam doživeo.
Tada sam razumeo: Bog zaista voli te ljude. Ja ih ne opravdavam, razumem zašto ih društvo odbacuje — sve je to jasno. Ali s druge strane, sveštenik, verujući čovek, mora na njih da gleda drugačijim očima, da razluči čoveka od greha i da ne izriče svoj sud nad njima. Mi u njima moramo pre svega da vidimo ljude koji trpe. Jer doživotna kazna je veliko iskušenje.
Neki kažu: „Bolje bi bilo da ih streljaju.“ Ali ja vam kažem — ne slažem se; smatram da je doživotna kazna mnogo teža, jer je to beskrajna jednoličnost u krajnje surovim uslovima. Nema odmora, ne možeš da se naspavaš. Ne možeš da odeš, da se skloniš, da sedneš na meku stolicu. Stalno si u stezama režima. Stalno.
I zato ima mnogo razloga za očajanje, da se čovek zapita: „Zbog čega sve ovo?“ Među onima s kojima sam se dopisivao bilo je i onih koji su izvršili samoubistvo…
Jednom mu je stiglo pismo u kojem su javili da mu je umrla majka. Bila je to jedina osoba na ovom svetu kojoj je bio potreban. U pismu su poslali i fotografije — ona u kovčegu. Zašto su to uradili, ne znam…
On je, kako je govorio inspektor, iznenada briznuo u plač — vrlo glasno, na sav glas. Bilo je to uveče. Inspektor mu je čak prišao i pitao: „Je l’ ti sve u redu?“ A on je rekao: „Pa, jeste, sve je u redu.“ Nažalost, sledećeg jutra izvršio je samoubistvo.
Jedan čovek nam je jednom pisao u hram i do danas smo u kontaktu s njim. Već je star, takav jedan neobičan deka, koji, istina, sedi u zatvoru ceo svoj život.
Gotovo ceo život — od vojske pa nadalje — proveo je iza rešetaka. Bio je u kaznenom bataljonu, pa je izašao, a odmah potom ponovo uhapšen. Odležao je 15 godina, izašao na slobodu i proveo na slobodi svega dva-tri dana. Bio je u društvu ljudi koje gotovo nije ni poznavao, pili su alkohol, došlo je do prepirke, reč po reč, nastala je svađa, i on — kako kaže, ni sam ne zna kako — ubio je ta dva čoveka. Možda su bili beskućnici, možda nešto drugo… I osuđen je na doživotnu robiju.
Znači, taj čovek je ceo život proveo u zatvoru. Nikada nije imao ni devojku, ne govorim o vezi — već bukvalno nikada nije ni prošetaо s devojkom, ni sladoled joj kupio. Ništa od toga nije doživeo.
I naravno, u početku je bio kao ranjena zver. A onda je jednog dana odlučio da nam piše, našem hramu. Napisao je pismo i jednostavno zamolio: „Pošaljite mi to i to…“ Mi smo razmišljali ovako: ako imamo mogućnosti i ako imamo sredstava — šaljemo. Bez obzira da li je neko vernik, nevernik, ili se samo pretvara da veruje. I poslali smo mu paket.
I on mi piše i kaže: „Sećam se kada mi je stigao taj paket — od potpuno nepoznatih ljudi. Moji su odavno ili umrli, ili me napustili, više nikome tamo nisam potreban. I ja, stari robijaš, otvorim paket i odjednom krenu suze. Pomislim: Gospode, zar sam ja još nekome u ovom životu potreban? Zar nekome još uvek značim? I tada sam pomislio: ako sam potreban nekome na zemlji, možda sam još uvek potreban i Bogu.“
Kasnije mi je napisao: „Znate, oče, da mi tada niste poslali taj paket i odgovorili na pismo, ja sam, u suštini, već sve bio pripremio da okončam sa sobom. Sve sam već isplanirao.“
I tada sam i sam shvatio koliko je važno služenje. Koliko su važna naša pisma tim ljudima. Jer neki od njih — bukvalno — žive od pisma do pisma.
I uvek je takva ispovest posebna. Gotovo uvek. Prva ispovest takvog čoveka, koji je učinio tako teške zločine — uvek je potpuno jedinstvena. Potpuno. Čak je i za same osuđenike to iznenađenje. Obično su veoma plašljivi. Plašljivo zamole za ispovest. Ponekad ih čak i nagovaram: „Hajde sad, ja odlazim, a možda ti se više neće ukazati prilika…“ I kada se osuđenik najzad odluči, i to stidljivo, da se ispovedi — naravno, ja mu pomognem.
„Hajde, reci — kakve si zločine počinio? Da li je bilo ubistava u tvom životu?“ „Bilo je, oče.“ I kad bi počeo, u meri u kojoj može, da priča o onome što je učinio, njemu bi — i to sasvim neočekivano čak i za njega samog — počele da se pojavljuju suze u očima. Znači, krupan čovek, očigledno sa tragovima burne, kriminalne prošlosti, odjednom mu oči zasuze. Suza se pojavi, pa klizne niz obraz — i on sam se, sam od sebe, zbuni i postidi.
Počne da gleda okolo — jer, ako se ispovest dešava u radnoj ćeliji, što se često i dešava jer je tako lakše pristupiti što većem broju ljudi, jedan dođe kod mene, dok ostali rade — on tada, naravno, stidljivo pogleda da li ga neko posmatra, da li će neko primetiti da plače. Ali, zatim prestaje da obraća pažnju na to.
Počne da govori, pa da plače, pa da proživljava sve to. A kada mu čitaš razrešnu molitvu, neretko se desi da pod epitrahiljom jednostavno brizne u plač — jecajući, na sav glas.
Zatvorski službenici se tada čude i pitaju: „Da li je on kod vas plakao?“ Kažem im: „Plakao je.“ A oni: „Znate li vi kako se on tamo ponaša?“ Odgovorim: „Ne znam kako se ponaša tamo, ali kod mene je bio potpuno iskren.“
Ima među doživotnim zatvorenicima i onih koji tvrde da nisu krivi za ono zbog čega su osuđeni. I ja, i drugi sveštenici koji ih ispovedamo — iskreno govoreći — u to verujemo. Jer sudske greške, naravno, dešavaju se. Čovek može da se nađe u pogrešno vreme na pogrešnom mestu.
Pitao sam takve ljude da li se ljute na Boga zbog toga što je dopustio da se u njihovom životu dogodi takva strašna nepravda. A oni mi uvek kažu: „Oče, pa kako bih mogao da se ljutim na Boga?“
Sećam se jednog osuđenika koji je bolovao od tuberkuloze, pa sam mu postavio to pitanje. A on mi odgovori: „Oče, molim vas, pa naravno da nisam ubio. Osudili su me, bio sam na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme. Ali ja sam zahvalan Bogu. Jer sam ovde shvatio šta je smisao života, zbog čega treba živeti i kako treba živeti. Razumem da ću najverovatnije ovde i umreti, ali sada barem znam da me s one strane granice čeka drugi svet, i nadam se da će moj život tamo biti potpuno drugačiji.“
„A da nisam dospeo ovde, da me nije snašlo ovo — najverovatnije bih poginuo u nekoj pijanoj tuči ispod nekog zida. I kako bih tada pred Boga izašao? Šta bih imao da mu pokažem iz svog života?“
Da, posle toga on možda opet počne da gunđa, da se buni — ali u tom trenutku, tada kada je to rekao — bio je iskren: „I dalje sam zahvalan Bogu što sam ovde.“
Jedan osuđenik, takođe, govori da je bio osuđen na doživotnu kaznu sa samo 19 godina — za zločin koji nije počinio. Sada već izdržava kaznu dvadeset šest, možda i dvadeset sedam godina. I Gospod je, na čudesan način, uredio njegov život tamo: otkrio je talenat za slikarstvo, a potom i za ikonopis. Tamo gde izdržava kaznu nalazi se jedan od najpoznatijih zatvora — Šesta kolonija u Orenburškoj oblasti, koja neformalno nosi naziv „Crni delfin“.
I tamo, dakle, on ima i jednu ikonopisnu, da tako kažemo, radionicu, u kojoj rade trojica osuđenika. Naravno, to je zapravo zatvorska ćelija, nikakva prava radionica, ne razlikuje se ni po čemu od ostalih ćelija, osim što se umesto kreveta nalaze stolovi za ikonopisanje. I on se već dugi niz godina bavi ikonopisom.
U toj koloniji postoji jedini paraklis, odnosno kućni hram. Taj hram, koji je smešten u jednoj ćeliji, sada je zaista paraklis – u potpunosti je oslikan iznutra. A oslikavao ga je upravo taj osuđenik.
Dovodili su ga tamo, naravno, bio je u kavezu, i zid ispred njega bi oslikavao, pa bi onda pomerili kavez i on bi nastavio sa sledećim delom zida. Tako je nastalo zaista zadivljujuće, prelepo zidno oslikavanje u tom hramu. Kada ga pitaš: „Da li ratuješ sa Bogom? Da li ropćeš protiv Njega?“ On kaže: „Ne, Gospod me ovde nije ostavio.“ A da li može da kaže: „Strašno mi je, teško mi je, u očaju sam“ – ne može.
Gospod mi ovde daje radost. Čak i u ovom mom životu, sivom, jednoličnom, teškom – i ovde Gospod dolazi k meni. Sasvim stvarno.
Temom Božje ljubavi prema čoveku bavim se već dugo, vrlo dugo. Uvek govorimo: „Bog voli čoveka.“ Ali šta to zaista znači? Šta znači ta ljubav? Kako Bog voli? Koga voli? Veliko je iskušenje misliti da Bog voli samo dobre, a da zle – svakako – mrzi.
Pritom se i reč „mržnja“ u Svetom pismu često pojavljuje. U zatvorskom služenju sam to još dublje shvatio – jer sam video da se Božija ljubav proteže i na takve ljude, razumete? I na one koji se nalaze na samom dnu ponora, na najstrašnije i najodbačenije ljude.
Jer ono što inače čujemo – to su priče iz života svetih, o Božijem odnosu prema pravednicima i svetima. I to nas ne čudi. Ali mene je duboko dotakla tema: Bog – i takav jedan čovek. Ne onaj razbojnik na krstu koji se naziva razumnim, pa kao nije bio tako loš, bio je „dobar razbojnik“. Nego pravi, stvarni razbojnici, koji su prolili krv, učinili strašna zlodela. A i taj razbojnik na krstu, znate, veliko je pitanje kakav je zaista bio.
Jer ako je rekao: „Dostojno primam po delima svojim“ – onda sigurno nije bio dobar. Zamislite, on smatra da je čak i ta strašna kazna – raspeće – pravedna za ono što je učinio. To je veliko priznanje.
A ja sam odlazio kod ljudi koji su, prema Jevanđelju, prvi ušli u Carstvo nebesko. To je takođe jedan paradoks. Nisu prvi ušli apostoli – ni Pavle, ni Petar, koji je rekao: „Ako se svi odreknu, ja neću.“ Ko je onda ušao? Eto vam hrišćanskog paradoksa – zaključuje otac Kiril.
Kada su pljačkaši upali u njegovu crkvu tražeći ikonu, otac Sergije je zadobio teške batine, ali nije izgubio smirenje — u šapatima ispunjenim bolom zatražio je ime jednog od njih, da bi znao za koga da se moli.
Na kraju sveta možda možete očekivati gotovo sve… ali ovaj pravoslavni hram među pingvinima ipak izgleda iznenađujuće!
Pravoslavlje smatra učenje o mitarstvima izuzetno važnim jer podseća vernike na značaj pokajanja, ispovesti i življenja po Božijim zapovestima.
Na praznik svetitelja Kirila i Metodija, predsednik Rusije izrazio je duboku zahvalnost duhovnom vođi naroda, a patrijarh uzvratio rečima o istorijski nezabeleženom odnosu Crkve i države.
Ne brinite se za sutra, jer dovoljano je svakom danu zla svojega, kaže arhimandrit Hrizostom.
Sveštenik Borislav Petrić podseća da je crkva sveti prostor u kojem se očekuje poštovanje, skromnost i dostojanstvo.
Papa Franja je pre dva dana svečano otvorio ulaz u baziliku, poznat kao Sveta vrata, označivši na taj način početak obeležavanja Jubilarne godine, koju rimokatolička crkva slavi svakih 25 godina, navela je američka agencija.
Dva moderna preduzetnika ruše mit da vera i napredak ne idu zajedno — pokazujući kako molitva, poštenje i porodične vrednosti mogu biti temelji i duhovnog i poslovnog uspeha.
Kada čovek stavi želje u centar svog postojanja, on ulazi u začarani krug u kome se nikada ne može sasvim zasititi – svaka ispunjena želja rađa novu, još veću, i tako u beskraj.
Od podsmeha Svetog Ilijinog idolima do Hristove parabole o brvnu – duhovita ironija u Bibliji razotkriva laž, budi savest i vodi čoveka ka istini.
Emilija je svoju poslednju polovinu života provela u asketskom životu sa svojom kćerkom Makrinom, posvetivši se molitvi i isposništvu.
U jedinstvenoj liturgijskoj svečanosti, popred presvlačenja moštiju Svetog Zosima Tumanskog, patrijarh srpski u nadahnutoj besedi poručio da bez vere nema ni znanja, ni zajednice, ni života – jer vera otvara vrata čudima i večnosti.
U prvu nedelji posle Spasovdana, manastir Tumane domaćin je jedinstvenog sabranja – liturgije, litije i osvećenja novog konaka, događaja koji je spojio predanje, veru i živu potrebu savremenog čoveka za mirom i isceljenjem.
U prisustvu arhijereja i vernog naroda, srpski patrijarh je danas u manastiru Tumane blagoslovio novoizgrađeni konak sa bibliotekom od 50.000 knjiga. Sutra se očekuje svečano presvlačenje moštiju svetitelja i celodnevno poklonjenje u isposnici.
Jedan od četvorice, koji su neumorno radili na obnovi „duhovne banje – Tumane“ je i monah Teofil, on je za portal religija.rs opisao kako je tekao njegov put spoznaje vere, a potom i odlazak u manastir.
Jedno od najstarijih hrišćanskih svetih mesta našlo se na udaru pravne bitke i verskog ekstremizma, a pravoslavni svet apeluje na sabornost, međunarodnu zaštitu i ozbiljan institucionalni odgovor.
Jednostavan i ukusan, ovaj jeftin dezert od nekoliko sastojaka donosi radost i miris detinjstva na svaki sto, savršen za svaku priliku i celu porodicu.
U prvu nedelji posle Spasovdana, manastir Tumane domaćin je jedinstvenog sabranja – liturgije, litije i osvećenja novog konaka, događaja koji je spojio predanje, veru i živu potrebu savremenog čoveka za mirom i isceljenjem.
POGLEDAJTE JOŠ:
NAKON ŠTO SAM SE LJUBILA SA NEPOZNATIM MOMKOM, STIGLA MI JE ŠOK-DIJAGNOZA! Sada, moj dečko mora na operaciju, a ja sam na lečenju – ono što nam se desilo ne bih nikome poželela
Albanci bojkotuju meč sa Srbijom! Razlog je šokantan
ŠTA SMETE, A ŠTA NIKAKO NE DA RADITE PRE VAĐENJA KRVI: Ovo je strogo zabranjeno 12 sati pre analiza!