NJEGOVO STRADANJE ZA PRAVOSLAVLJE NE DA SE NI OPISATI: Sutra slavimo Prepodobnog Maksima Ispovednika

SPC 3. februara slavi Prepodobnog Maksima Ispovednika.

Carigrađanin po rodu, najpre je bio visoki dvorjanin na dvoru cara Iraklija, a potom monah i iguman jednog manastira nedaleko od prestonice.

Bio je veoma obrazovan, stalno se usavršavao,  proučio je svu filozofiju i bogoslovlje i na carskom dvoru bio je veoma poštovan. Videći njegovu obrazovanost i čestit život, car Iraklije ga je postavio, iako Maksim nije hteo, za prvog savetnika svog Carskog senata.

Bio je veoma omiljen i ugledan u Senatu, i celom gradu od velike koristi. 

Ipak, njegova velika ljubav prema Gospodu Hristu kao i njegovo neslaganje sa nekim stvarima na dvoru, „učiniše da on posle ne mnogo godina napusti ovaj svoj visoki položaj carskog sekretara i otide u manastir da se tamo u tišini potpuno posveti Bogu“. 

„Najveći branilac pravoslavlja od tzv. monotelitske jeresi, koja se iščauri iz jeresi Evtihijeve. Naime: kao što je Evtihije tvrdio, da je u Hristu jedna priroda, tako su monoteliti tvrdili, da je u Hristu jedna volja. Maksim se opre tome tvrđenju i nađe se kao protivnik i cara i patrijarha“, piše u žitijama.

Ne da se nije uplašio kada je ušao u „klinč“ sa carem i patrijarhom, nego je istrajao do kraja u dokazivanju da su u Gospodu bile dve volje kao i dve prirode.

„Njegovim nastojanjem održi se jedan sabor u Kartagini a drugi u Rimu, i oba ta sabora anatemišu učenje monotelita. Stradanje Maksimovo za pravoslavlje ne da se opisati: istjazavan od kneževa, obmanjivan od prelata, pljuvan od mase narodne, tučen od vojnika, progonjen, zatvaran, dok najzad, sa odsečenim jezikom i rukom, ne bi osuđen na doživotno progonstvo u zemlju Skitsku, gde tri godine provede u tamnici, pa predade dušu Bogu, 666. godine“.

Tropar – Prepodobni Maksim Ispovednik (glas 8):

Nastavniče pravoslavlja, učitelju pobožnosti i čistote, svećnjače vaseljene, bogonadahnuti ukrasu arhijereja, Maksime premudri, učenjem tvojim sve si prosvetio, sviralo duhovna, moli Hrista Boga, da spase duše naše.

Skončao je u sto petoj godini života, ostavivši iza sebe čitavu vojsku učenika.

Za savet, utehu i moralnu potporu često je odlazio svetom Antoniju, koga je on poštovao kao svoga duhovnog oca.

Toliko je uspeo očistiti svoj um od zlih pomisli i srce od zlih želja da ga je Bog obdario obilatim darom čudotvorstva.

Na pogrebu mu je bio i patrijarh jerusalimski Anastasije.