NIŠTA NE RAZJEDA LJUDSKU DUŠU KAO OVO! Sveti Vasilije o skrivenoj misli koja je u stanju da čoveku pomuti razum i dovede ga do propasti

Zavist se u pravoslavlju smatra jednim od najopasnijih unutrašnjih poroka, jer razara čoveka iznutra i prekida njegovu vezu sa Bogom i sa bližnjima. Zavist stoji nasuprot milosrđu i veliki je greh.

Ona se u Svetom pismu i spisima Svetih otaca opisuje kao tamna senka u srcu, senka koja nastaje onda kada čovek izgubi zahvalnost, smirenost i radost zbog dobra koje je dato drugima.

Zavist ne ostaje samo kao skrivena misao – ona postepeno postaje stanje duše, neprimećeno klija i raste, dok ne poraste toliko da zamagli pogled i pomuti čovekov odnos prema celom svetu.

Pravoslavlje uči da zavist dolazi iz ranjene volje i nesigurne ljubavi. Ona se rađa tamo gde nedostaje poverenje u Božiji promisao, kada čovek počne da misli da je drugi dobio nešto što je “njegovo” ili nešto što njemu pripada više nego onome ko to ima.

Tako se duša odvaja od saosećanja, od radosti zbog dobra bližnjega i od sposobnosti da prepozna svoje darove i svoje mesto u svetu. Umesto zahvalnosti raste gorčina, umesto mira nemir, umesto zajedništva samoća. I tako čovek počne i sam sebe da uništava.

Sveti oci često su ukazivali na zavist kao na tihu, podmuklu bolest duše, zato što je ona često sakrivena, nevidljiva čak i samom čoveku koji je nosi. Nije slučajno da se u mnogim asketskim spisima naglašava potreba da se srce čisti blagodaću, molitvom i iskrenim kajanjem, jer zavist obuzima polako, ali duboko.

Koliko je razorna moć zavisti na čoveka u kojem ona živi, isticao je i Sveti Vasilije Veliki:

„Kao što rđa razjeda gvožđe, tako i zavist razjeda dušu u kojoj živi“.

Đavo je protivnik Božji i protivnik čoveka, kome zavidi jer je stvoren po slici Božjoj i pozvan na večni život u zajednici sa Bogom.

Pravoslavna duhovnost uči da milosrđe ima snagu da preobrazi i onoga koji prima i onoga koji daje.

Umesto osvete i uzvraćanja, vernik je pozvan da trpi, da ne uzvraća zlom na zlo i da se seti sopstvene prolaznosti.

Čovek koji u bližnjem vidi brata, koji tuđu bol oseća kao svoju i koji bez računa i zadrške pruža ruku pomoći, postaje svedočanstvo žive vere.