NIKOLINA KOVAČEVIĆ U EMISIJI „NA IVICI“ – AUTORITET SE GRADI, A NE NAMEĆE: Moja profesija traži celovitu ličnost: znanje, karakter, intuiciju i emocionalnu zrelost

U muzici postoje trenuci kada se ne meri iskustvo, već sposobnost da se preuzme odgovornost za tišinu pre prvog takta. Taj prostor između podizanja ruku i početnog zvuka otkriva mnogo više o umetniku nego godine, biografije ili titule. U njemu se vidi da li je autoritet naučen ili iznutra izgrađen.

U tom prostoru tišine i odgovornosti oblikovao se umetnički put Nikoline Nike Kovačević, jedne od najmlađih ženskih dirigenata svoje generacije, našom gošćom u emisiji „Na ivici“, koju celu možete pogledati na Jutjub kanalu INFO news.

Svet se menja, ali dirigovanje je decenijama bilo muška disciplina. Koji deo svog senzibiliteta smatrate najjačim oružjem u razbijanju tog arhaičnog autoriteta?

Dirigentska profesija jeste bila, ali moram reći da je i danas, u velikoj meri percipirana kao muški poziv. Taj stav je prisutan i kod nas i u regionu, ali i na globalnoj sceni. Iako se često stvara privid napretka, suštinski je put žena u dirigovanju i dalje spor i zahtevan. Moj izbor profesije nije bio rezultat kalkulacije, već dubokog unutrašnjeg prepoznavanja. Od najranijih dana postojala je jasna sklonost ka vođstvu, odgovornosti i muzičkom mišljenju u celini. Susret s dirigovanjem, pred kraj muzičke gimnazije „Josip Slavenski“, bio je trenutak u kojem sam shvatila da sam pronašla svoj jezik. To prepoznavanje nije bilo samo moje, potvrdili su ga i profesori koji su snosili odgovornost za moj upis na Fakultet muzičke umetnosti, na izuzetno zahtevnu katedru za dirigovanje. Dirigovanje traži celovitu ličnost: znanje, karakter, intuiciju i emocionalnu zrelost. Smatram da upravo senzibilitet, sposobnost slušanja i razumevanja ljudi, predstavlja snagu koja razbija arhaične modele autoriteta. Autoritet se ne nameće, on se gradi.

Kako uspostavljate autoritet nad orkestrom? Da li postoji trenutak stroge kontrole?

Ne volim kontrolu u životu, ali u dirigentskoj profesiji ona je neminovna. Na kraju svakog koncerta, sva odgovornost se pripisuje dirigentu, bez izuzetka. Upravo zato postoje trenuci u kojima emocije moraju biti ostavljene po strani. Ipak, orkestar ne posmatram kao mehanizam, već kao zajednicu ljudi. Greške su deo procesa, pad koncentracije je ljudski. Moj zadatak je da stvorim prostor poverenja, ali i jasno definisane odgovornosti. Hijerarhija u orkestru nije represija, ona je preduslov harmonije. Verujem da bi svet bio uređeniji kada bi funkcionisao poput orkestra.

Foto: INFO

Gde povlačite crvenu liniju?

Crvena linija za mene je nepristojnost i nedostatak elementarnog vaspitanja. Smatram da ni u umetnosti ni u bilo kom profesionalnom okruženju ne postoji opravdanje za nepoštovanje i lošu komunikaciju među ljudima. U orkestru, kao i u životu, postoji hijerarhija, i to je nešto čega se ne treba plašiti. Naprotiv, jasno definisane uloge omogućavaju red, odgovornost i efikasan rad. Dirigent ima zadatak da vodi proces i snosi najveću odgovornost, ali to nikada ne sme da preraste u ponižavanje ili bahat odnos prema drugima. Verujem da su uzajamno poštovanje, kultura dijaloga i svest da smo svi ljudi pre svega osnov svakog uspešnog zajedničkog rada. Kada se ta granica pređe, saradnja gubi smisao i muzika prestaje da bude zajednički čin.

Vi ste i vokalni solista, kako se odnosite prema savremenim muzičkim trendovima?

Kao vokalni solista ansambla Renesans, koji postoji više od šest decenija, izvodim muziku srednjeg veka na autentičnim instrumentima. To iskustvo je gotovo vanvremensko, često imamo osećaj da nismo s ove planete. Izvodimo dela nastala pre pet, sedam, pa i deset vekova, ali i kompozicije čiji tekstovi potiču iz perioda pre nove ere. To je bogatstvo koje se ne može uporediti s muzičkom produkcijom 21. veka.

Foto: INFO

Da li dirigujete glasom ili dopuštate da vas on vodi?

– Zavisi od trenutka. Glas je najteži instrument kojim čovek može da upravlja, često i nemoguće u potpunosti. On je odraz tela, emocije i života. Tehnika je neophodna, ali nije dovoljna. Postoje dani kada glas ne sluša, ne zato što mu nedostaje znanje, već zato što je telo iscrpljeno. Glas ne trpi laž.

BONUS VIDEO