NEPOZNATI DETALJ IZ ŽIVOTA POPOVIĆA: Mladost i detinjstvo proveo u porti crkve gde su se venčali Albert i Mileva Anštajn

Saša Popović, estradni mag, preminuo je nakon što se jedno vreme lečio od raka u Parizu. Iako je bio jedno od najprepoznatljivijih lica srpske estrade, malo je poznato da je njegovo odrastanje obeležilo pravoslavno sveštenstvo.

– Odrastao sam u jednoj dobroj, normalnoj i zdravoj svešteničkoj porodici i od malih nogu imao sam sve što sam poželeo. Mladost i detinjstvo sam proveo u porti Nikolajevske crkve u Novom Sadu, gde je moj deda, prota Stevan Popović, bio sveštenik.

Interesantan detalj je da su u Nikolajevskoj crkvi sudbonosno „da“ pre više od 100 godina rekli Mileva i Albert Ajnštajn, a tu su i krstili svoje dvoje dece.

– Odrastao sam u crkvenoj, parohijskoj kući. I dedina tri rođena brata bili su popovi, tako da potičem iz svešteničke porodice. Majka Branka je bila domaćica i brinula je o meni i pet godina starijoj sestri Branki, s kojom sam bio veoma blizak – rekao je jednom prilikom Popović.

Tada je istakao da odlazak u crkvu nije bila nepoznanica za njega.

– Svaki dan sam bio u crkvi u kojoj je deda službovao. Posebno pamtim kako su za Svetog Savu deca i unuci paroha recitovali pesme o tom svecu, pa među njima i ja. Imao sam četiri godine kada sam prvi put recitovao, zaboravio sam tekst, a deda me je podsećao. Počeo sam da plačem i pobegao kući.

Ataimages

O tome koliko malo vredi ovozemaljsko bogatstvo potvrđuje njegov odgovor novinarki, koja ga je za njegovog života intervjuisala na izložbi luksuznih automobila.

Oslonjen na štake sa nogom u gipsu ju je pogledaoi i rekao joj je da nijedan luksuzni automobil ne vredi kao njegove dve štake, o koje se oslanja, nagoveštavajući tako naprasni gubitak vrednosti svega materijalnog što ima.

Ovaj trenutak bio je još dramatičniji jer je u tom periodu saznao da boluje od raka, potvrđujući koliko sve materijalno gubi vrednost kada shvatimo da su život i zdravlje najvažniji.

Nakon što je brod, malo pre ponoći, udario u ledeni breg i počeo da tone, otac Tomas je smatrao da mu je dužnost da pomogne uplašenim putnicima – duhovno, ali i fizički.

Nastojatelj hrama posvećenog svetom Nikolaju u Kuznjecu objašnjava zašto nije svaki duhovnik istovremeno i duhovni otac i govori o razlici koja određuje put spasenja, kao i o suštini odnosa između pastira i njegovog duhovnog čeda.

Na snimku se vidi grupa ljudi koja, kao da sedi za trpezom, obeduje hranu postavljenu na nadgrobnu ploču, koja je prekrivena stolnjakom.

U atmosferi duboke molitve i zajedništva, sveštenici Eparhije šabačke koji su u mirovini, zajedno sa episkopom Jerotejem, obeležili su praznik Svetog Simeona, slaveći ljubav i snagu svoje službe.