“NE ZABORAVI SVOJE POKOJNE – NJIHOV MIR ZAVISI I OD TEBE”: Sveti Teofan Zatvornik podseća zašto ne smemo prestati da se molimo za upokojene

Dok se liturgijski približavamo prazniku Silaska svetog duha na apostole, u subotu sedme sedmice po Vaskrsu koja je posvećena posebnom sećanju na sve upokojene u veri, reči Svetog Teofana Zatvornika odzvanjaju snažnije nego ikada: „Ne olenji se da na svakoj molitvi pominješ sve otišle oce i braću našu.” U svojoj knjizi „Misli za svaki dan u godini„, ovaj veliki svetitelj pravoslavne crkve podseća da je Crkva živo telo sastavljeno i od živih i od upokojenih, te da molitva, kao duhovni dah čitavog naroda Božijeg, ima silu da pređe granicu između ovoga i onoga sveta. Zato, ne zaboravimo – za nekoga je naša molitva možda upravo ono što mu je duši najpotrebnije: „kao bednome kora hleba i čaša vode.”

„Neka se niko ne olenji da pomene svoje roditelje. Međutim, treba pominjati i sve pravoslavne hrišćane, i ne samo u ovaj dan, nego u svako vreme i na svakoj molitvi. I sami ćemo tamo biti, i tada će nam takva molitva biti potrebna kao bednome kora hleba i čaša vode.

Seti se da je molitva za upokojene snažna svojom opštošću – time što se uznosi od strane cele Crkve. Crkva diše molitvom. U prirodnom poretku, pri bremenitosti, diše majka, a sila disanja prelazi i na dete. Tako i u blagodatnom poretku stvari – Crkva diše opštom molitvom svih, a sila molitve prelazi i na upokojene koji se nalaze u nedrima Crkve. Jer, ona se sastoji od živih i upokojenih, od onih koji vojuju i onih koji su u slavi.

Ne olenji se da na svakoj molitvi pominješ sve otišle oce i braću našu. Neka to bude tvoja milostinja za njih…”

U izuzetnoj pouci za nedelju pete sedmice po Vaskrsu, ruski svetitelj otkriva večiti sukob između proste vere i lukavog neverja, kroz priču o čoveku koji je video svetlost i očima i srcem.

Duhovni biser za utorak šeste sedmice po Vaskrsu: kako nas ruski svetitelj uči da se umiranjem za svet rađa život u Bogu i donosi plod večnosti.

U vremenu kompromisa i površne duhovnosti,ruski svetitelj opominje da bez prave vere – Hristove, jedinosušne sa Ocem – nema Crkve, nema hrišćanstva. Njegova poruka za šestu nedelju po Vaskrsu odzvanja snagom večne istine.

Upouci za četvrtak sedme sedmice po Vaskrsu, ruski svetitelj nas podseća na Hristovo obećanje koje ne vara, ali i razotkriva zašto ga ne doživljavamo: „Savest nam ne daje da očekujemo bilo kakvu milost.“